Pijanistkinja Margarita iz Odese pronašla porodicu svog dede: Saznala da je Srbin i pošla za korenima

Preminuo je 1990. godine, sahranjen na groblju u Krnulama i nikad nije upoznao unuku

Neobična životna priča Margarite Vujović sudbinski se isprepletala preko pola Evrope i dovela do Srbije, gde je našla dom i konačno odgonetnula svoje poreklo. Danas živi u Sremskoj Mitrovici renomirana pijanistkinja i agilna organizatorka muzičkih zbivanja, prenosi Dnevnik.

Rođena je u letonskom gradu Daugavpils (tada SSSR), a deo istorije porodice dugo je bila tajnovita. Naime, njena baka Ana je tokom Drugog svetskog rata kao devojka iz zavičaja odvedena na prinudni rad u Nemačkoj i tu zaljubila u mladog Srbina, zarobljenog jugoslovenskog vojnika. Ostala je u drugom stanju i rodila sina Aleksandra, koji nikad nije upoznao oca, jer je Ivan Knežević - nestao.

Preporučujemo

Kad ga Ana posle porođaja nije uspela naći u logoru, pomislila je da je umro ili streljan. Za uspomenu na njega ostala samo Ivanova slika, sa dirljivom posvetom: „Mojoj ženi Ani, od Knežević Ivana, čuvaj sliku kao zenicu oka, mom sinu ili dočki (kćeri)“, mešajući srpski i ruski, kako je verovatno razgovarao sa Anom. Ona se posle vratila u Letoniju, udala, dobila drugu decu, a sinu Aleksandru uvek govorila da je dete vojnika nestalog u ratu.

Njegova ćerka Margarita je rano ispoljila izuzetan talent, u rodnom gradu počela je da uči klavir, a posle srednje škole nastavila studije na Državnom konzervatorijumu u Odesi, u Ukrajini, u klasi profesora Vjačeslava Daškovskog. Tamo se zaljubi u kolegu iz Srbije, studenta harmonike Zorana Vujovića. Sa zvanjem magistra, trebalo je da spremi doktorat u Trosingenu, ali su se njih dvoje venčali i došli u Šabac, te zaposlili u muzičkoj školi. Margarita je prvi put došla u Jugoslaviju 1993. godine, u doba hiperinflacije, besparice i građanskog rata u okruženju, ali danas veli da je ništa nije brinulo.

- Ja sam iz generacije koja je kroz život išla vođena srcem. Kad se zaljubiš, ne gledaš prepreke, već misliš da sve možeš savladati. Bilo mi je lepo i nisam žalila što nisam otišla u Nemačku.

Došavši u Šabac poželela je da pronađe porodicu svog dede, ali je odustala jer je saznala da Kneževića ima po celoj Jugoslaviji. Ipak, novinarka „Glasa Podrinja“ Stana Munjić se zainteresovala za njeno poreklu i objavila članak „Ruskinja u dedinoj zemlji“, a pročitali su ga i rođaci Ivana Kneževića, koji su živeli tek dvadesetak kilometara od Šapca.

- Jednog dana su došli u školu, potražili me i rekli da su rođaci dede Ivana iz sela Krnule - seća se Margarita i dodaje:

- Prvo je izgledalo neverovatno, ali kad smo porazgovarali, videli smo da se sve uklapa. Bila sam presrećna! Eto, ja sam iz Letonije morala doći u Odesu na studije, da tu upoznam budućeg muža, dođem u Šabac i nađem porodicu svog dede. Prosto, sudbina da nađem svoje korene.

Ispostavilo se da je Ivko, kako su ga zvali, pre rata bio oženjen i njegova supruga je odmah prepoznala muža na slici. U logoru se teško razboleo, pa ga je uprava poslala na lakši posao, na imanje nekog seljaka, odakle se više nije vraćao „među žice“. Pred smrt se poverio prijatelju iz zarobljeništva:

- Ako sam se o nekog u životu ogrešio, to je jedna mlada Ruskinja, koja je ostala trudna i možda mi rodila dete.“ Preminuo je 1990. godine, sahranjen na groblju u Krnulama i nikad nije upoznao unuku.

I mnoge druge podudarnosti su potvrdile da je zaista Margaritin deda. Naime, kad je baba Ana videla fotografiju Ivkovog mlađeg brata, pitala je: „Otkud moj Saška ovde?“, toliko je njen sin Aleksandar ličio na Ivkovog brata. Zatim i muzički gen. Ivko je svirao harmoniku i lepo pevao ruske pesme, a Margaritin otac, u već zrelim godinama želeo je da svira isti instrument i naučio ge. I, tvrdi Margarita, i on je imao savršen sluh.

I tako je, posle mnogo godina, srećno je završena potraga za srodnicima u Srbiji. Kneževići su njenu porodicu prihvatili srdačno, kao svoje.

- Fantastično je što sam ođednom dobila mnogo dragih, novih rođaka, celu familiju Knežević – raznežena je Margita.

Ona i Zoran Vujović imaju ćerku Anu i sina Petra. Margarita je posle Šapca predavala klavir u Novom Sadu i Valjevu, a sad je u Sremskoj Mitrovici, u Muzičkoj školi „Petar Krančević“ profesorka je klavira, iz čije klase su izašli mnogi daroviti i uspešni pijanisti.

Uz pedagoški rad, nastupa na koncertima, kao solistkinja ili u kamernim sastavima. Značajan deo truda je organizovanje muzičkih festivala, dragocen doprinos kulturnom životu Mitrovice i Vojvodine. Svojevremeno je pokrenula i Festival pijanizma, koji je trajao od 2007. do 2012. Sva posvećena muzička poslenica je 2017. pokrenula je još jedan ambiciozan međunarodni samit „Sirmium music fest“, koji obuhvatom drugih instrumenata, nivoom takmičara, članovima žirija i gostujućih umetnika uveliko prevazilazi lokalne okvire. Jeste Mitrovica mali grad, ali festival ima veliki ođek. Među eminentnim izvođačima koji su do sad učestvovali su vrhunski pijanisti i profesori, kao Aleksandar Serdar, Branko Penčić, Vladimir Ogarkov, Svetlana Bogino iz Srbije, ukrajinski pedagozi Vjačeslav Daškovski, Jurij Kot, Anton Grišanin, Konstantin Krasnicki, koji predaje u Osijeku, argentinski pijanista i pedagog Gustavo Zaka, Igor Grišin predaje u Lajpcigu...

Glavni motiv da uloži ogromnu energiju u organizovanje smotri je da kvalitetnim programima što više ljudi klasičnu muziku prihvate kao radost i praznik. Ističe i da želi da mladi nauče nešto o tonskoj umetnosti i pronađu sebe u njoj. Nastoji i da programi obuhvate vrhunske istaknute koncertne solista, ali i nastupe mladih učenika, da im se pruži prilika da osete draž javnog nastupa i aplauze.

Čak ni dok u Ukrajini traje oružani sukob, ne odustaje da sačuva međunarodni karakter festivala, ističući da će se nastupati mladi iz Srbije, dok će njihovi vršnjaci iz Ukrajine, Rusije i drugih zemalja učestvovati preko Interneta, pa Margarita naglašava kako muzika nema granice i životno je važno da se sačuvaju umetnost i kultura.

(Telegraf.rs)