"Bio je beba, nije se ni pomerao u krevecu": Čačanka pamti kako je njen sin Zoran preživeo pakao Variole vere

Humani gest doktora Mijuškovića, Zorana prati čitav život

Marta 1972. godine tadašnja Jugoslavija je dobro zapamtila šta znači reč epidemija Variole vere. Sa samo osam meseci Zoran Bojović bio je jedan od najtežih bolesnika u čačanskoj bolnici. Iako je tek ugledao svet, kao jako mali, bio je nevakcinisan i time pogodan za ovu bolest. Danas svoj život duguje doktoru Mijuškoviću koji mu je dao sopstveni imunitet.

Zoran je osip imao po celom telu i doktori su na sve moguće načine pokušali da mu nađu lek kako bi ga spasli. Međutim, ništa nije bilo delotvorno i morao je da odradi transfuziju krvi.

Preporučujemo

- Osip je bio po celom telu. Tih dana iz Beograda sa Vojnomedicinske akademije dolazi u čačansku bolnicu tada potpukovinik, dr Puniša Mijušković, u žarište u Čačku. Pokušavali su da nađu lek neki, da me spasu. Međutim, ništa nije bilo delotvorno tada. I on je rešio da odradi transfuziju krvi. Pošto je celo telo bilo pod ospom, nisu mogli venu da mi nađu da se odradi transfuzija, on je direktno iz svoje vene u moju petu. Odradio je transfuziju krvi i posle, tako kažu, par dana već se videla reakcija i ospe su počele da otpadaju i faktički to je bilo izlečenje. Dobio sam imunitet jer je doktor već bio imun, imao je svoj imunitet na variolu. Tako da je pored mojih bioloških roditelja, on mi dođe kao neki drugi otac - kazao je Zoran za agenciju RINA.

Humani gest doktora Mijuškovića, Zorana prati čitav život i iz toga je izvukao veliku pouku.

- Shvatio sam veliku humanost dr Mijuškovića koji je meni spasao život, tako da sam i ja počeo dobrovoljno da dajem krv. Možda sam i ja nekom spasao život mojom krvlju, ne znam sad, to je već pitanje za dalje. Shvatio sam koliko je život vredan i koliko treba pomoći nekome kada su teški momenti - zaključio je Zoran.

Zoranovi roditelji Biljana i Petar prošli su pakao, strahujući za njegov život u epidemiji koja tada bila mnogima strana.

- Zoran je ležao u krevecu, samo vidiš da je živ, niti pomera rukice, nogice kao dete od osam meseci, da skače po krevecu. I kad je doktor mu dao krv, on mi je rekao uveče, mlada trudi se, nemoj da zaspiš, napajaj ga što više. Imali smo tu sokove, cedili su nam prirodne, od pomorandže i voća raznog. Ja sam pred zoru zaspala, kad sam se probudila on se okrenuo u krevecu. Ja sam se uplašila, zovnem doktora. Doktor dotrči, kaže dobro je, sad je sve u redu. I tako je on počeo posle da se kreće normalno po krevecu - kaže Zoranova majka.

Pre tačno pedeset jednu godinu, od Variole vere nije oboleo samo osmomesečni Zoran Bojović već i mnogi Čačani. Milka Đurašić, dvadesettrogodišnja medicinska sestra, kao i mnoge njene kolege borila se da spase svaki ljudski život. U znak zahalnosti što je na poslu ostavila svoj život i najlepše godine, Čačani su joj podigli spomenik.

(Telegraf.rs)