"Mene mama nije mogla da spase, ali druge mame mogu svoju decu": Selena otkrila bolest gledajući svoju sliku

* Obolela sa 24 godine, i dalje odlazi na redovne kontrole * S gorčinom se seća konzilijuma na kome je odluku čekala sama

"Ja sam Selena Ribić. Sa 24 godine dobila sam rak jajnika. Mene moja mama nije mogla da spase, ali druge mame mogu da spasu svoju decu", rekla je i sela. Govorila je stojeći, sa širokim osmehom, znakom prepoznavanja vedrih. Uprkos tom optimizmu, govorila je s težinom u grudima, koja joj je prigušila poslednje reči. Bio je to emotivan nastup, priznala nam je dva dana kasnije, iako je već mnogo puta govorila na tu temu.

"Ćuti, i ja sam zaplakala", utešila ju je saborkinja.

Preporučujemo

Obe su se kratko obratile na skupu povodom prevencije HPV-a. Reč je o polno prenosivim humanim papiloma virusima, kojih ima čak 200. Oko 100 izazivaju infekciju, oko 40 u genitalnoj regiji. U Srbiji se od leta prošle godine vakcinišu deca uzrasta 9-19 godina, tzv. devetovalentnom vakcinom, što znači - protiv devet najčešćih tipova, među kojma su i dva najopasnija. Upravo na to je mislila i naša sagovornica.

U ključnoj rečenici našla je mesta i mami. To je bila zajednička borba, kaže Selena u razgovoru za Telegraf.rs. Danas ima 27 godina. Posle operacije i četiri ciklusa hemioterapije, još nije stekla status "izlečene". Iako odlazi na česte kontrole, oseća se dobro.

Rekla nam je da su simptomi bolesti počeli krajem marta "godine korone", 2020. Kada je vanredno stanje zaključeno, zakazala je pregled. Vesti nisu bile dobre. Pitanje je da li bi i u tom maju otišla na pregled, da jedna fotografija nije izazvala zabrinutost celoj porodici.

Bolest koja se vidi

"Bilo je lepo vreme, sedeli smo napolju, roštiljali. Mama me fotografisala. Kad smo pogledali tu fotografiju, šok nas je pogurao da što pre nađemo lekara. Meni je koža već bila siva. Imala sam podočnjake. Izgledala sam kao da sam izgubila na kilaži, a ustvari nisam, jer u stomaku bilo skoro tri litra slobodne tečnosti", objašnjava kako je borba počela.

Kako je iz Laćarka, prvo se obratila stručnjacima u Sremskoj Mitrovici. Oni su je uputili u Beograd. Konzilijum je doneo odluku da se prvo operiše, a potom i da prođe četiri ciklusa hemioterapije.

"Bilo je nezgodno to što su roditelji morali da ostanu ispred, zbog korone. Ja sam čekala sa ženama, nijednom mlađom od 45, sve sa poprilično mračnim pričama. Konzilijum je trajao desetak minuta. Doktor me pogledao u oči i rekao: 'Ovo je rak. Zakazujte, treba da se operiše što pre'."

Tako je i bilo. Analize su pokazale da tumor koji je izvadila "nije bio sto posto maligni, već neka granična vrsta". Život se u svakom slučaju promenio.

"Simptomi su bili takvi da sam mislila da su problemi sa želucem. Imala sam nadimanje stomaka, problem sa varenjem određene hrane, česte dijareje. Onda je počela da me boli bešika. Prvo je bilo samo ujutro, nakon toga sve češće. Doktor mi je rekao da kod mladih sve brzo napreduje, pa i bolest. Za par nedelja ja sam već imala stomak kao trudnica", objašnjava sa čim se suočila do časa u kom je osetila da je ginekolog adresa na koju treba da se obrati.

Nije fer

I u času u kom se sve dešavalo, pa i sada sumirajući utiske, činilo joj se da mnogo toga nije fer.

"Šalim sa svojom doktorkom. Eto, kako život nije fer, čak nemam ni HPV. To je crni humor", kaže dodajući da se i sama nasmeje.

Njenu bolest, dakle, nije izazvao HPV. Međutim, ona je članica udruženja koje okuplja pacijentkinje obolele od raka grlića materice, gotovo isključivo izazvanog HPV-om, i pacijentkinje obolele od raka jajnika.

"Ja sam u Udruženju građana za borbu protiv raka jajnika i raka grlića materice 'Progovori'. Mi se kao udruženje zalažemo za HPV vakcinu", kaže navodeći odakle reči kojima se obratila na skupu.

Tu dolazi i do još nekih "nefer stavki".

"Za rak jajnika ne postoji skrining, osim ultrazvuka. Ultrazvuk ga otkriva kada je rak već u poodmakloj fazi i kada može fizički da se primeti, što nažalost ume da bude kasno", kaže podsećajući na svoj "stomak kao trudnički" sa fotografije koja joj je možda spasila život.

Ni njenoj mami, drugoj na liniji fronta, sa kojom je podelila muke i ušla u bitku, nije bilo fer kada je čula da njeno dete u cvetu mladosti ima rak od koga obolevaju žene njenih godina ili starije - jer od momenta infekcije do momenta razvoja bolesti u proseku prođe 20 godina.

"Pitala sam doktora jesam li se razbolela zato što izlazim često. 'Ne', rekao je,'prosto, život nekad nije fer'."

"Neka svaka pacijentkinja zna da nije sama"

Kaže nam da inače vodi zdrav život. Sebe opisuje kao "prirodnjaka".

"Grlim drveće, volim da šetam po planinama. Bavim se plivanjem", navodi sve ono što se ne vidi.

Ono što se vidi, sa druge strane, nailazi i na osudu.

"Ljudi počnu da te prozivaju. Eto, bila si bolesna. Sad privlačiš pažnju. Tu si, na televiziji, stalno pričaš o tome. Imaš li nešto drugo u životu? Kao da je nama prijatno da tu ranu svaki put otvaramo i čeprkamo. Svaki put zaboli, setimo se tih trenutaka kroz koje smo prošle, ali se isto tako podsetimo na drugu šansu koju smo dobile. Baš zato razgovaramo sa ljudima. Posebno što su to ginekološki kanceri koji su u Srbiji i dalje tabu, sramota.

Sećam se kako je meni medicinska sestra rekla: 'Niko ne mora da zna, ne piše ti na čelu'. Tad sam osetila utehu, bilo mi je lakše. Danima kasnije sam razmišljala - a što da mi ne piše na čelu? Neka svaka žena koja prolazi kroz to zna da nije sama. Isto tako, mene može da vidi sada živu i nadam se, ceo život nadalje zdravu. To nešto može da se iznese, čovek može da se izbori sa tim", poručuje navodeći zašto svoju priču deli.

Bitno joj je da je glava na ramenima. To su reči kojima opisuje svoju situaciju i koje je vode.

Kaže i da se sada oseća jakom i ranjivom istovremeno.

"Mene su u kući zvali ćutolog. Probleme sam držala u sebi, niko nije znao da postoji neki problem. A sada, srce nosim na rukavu i mogu reći da živim iskrenije nego ikad", ističe navodeći da je njena bolest promenila i porodicu.

Dve godine mlađi brat tada je, kaže Selena, postao stariji.

"To nas je zbližilo kao porodicu iako smo i pre toga zaista bili bliski. Sve smo to izgurali zajedno. Odlučili smo da držimo to u porodici, ne zato što je sramota, nego da bih mogla da govorim bez toga da ja nekog tešim i da me neko sa sažaljenjem gleda".

(Telegraf.rs)