Nasmejanu i skromnu porodicu Zečević pamti cela Srbija: Zahvaljujući dobrim ljudima više neće živeti u mraku

Dugogodišnji problem porodice Zečević konačno je rešen

Osmočlanoj porodici Zečević iz ivanjičkog sela Kušići danas je rešen dugogodišnji problem. Naime zbog ogromnog duga ostali su bez struje, pa kako Danka i Dobrivoje, sa svoje šestoro dece, ne bi živeli u mraku u pomoć su pritekli ljudi dobre volje i lokalna samouprava, piše InfoLIGA.

Danas im je predsednik opštine Momčilo Mitrović doneo donaciju sa kojim mogu izmiriti dugovanja a uskoro će Zečevićima stići i nov nameštaj.

Preporučujemo

Podsetimo, portal Telegraf.rs već je pisao o ovoj porodici nakon što je naša ekipa posetila njihov skroman ali topao dom. Ova osmočlana porodica postala je poznata celoj Srbiji nakon što se pročulo da je njihov najmlađi sin, Todor, rođen u sanitetu, a jedno od dece na svet je doneo upravo otac Dobrivoje.

Sa osmehom na licu, Dobrivoje se ispred objektiva portala Telegraf.rs prisetio oba porođaja i prepričao kako je smogao hrabrosti da svog sina Marka na ovaj svet dočeka raširenih ruku. Kako kaže, sve se odigralo veoma brzo, informaciju da Marko stiže dobio je oko jedan sat posle ponoći pre osam godina, ali nije dopustio da ga strah savlada.

- Sedeo sam kod rođaka i supruga me je pozvala oko pola jedan. Odmah sam krenuo kući, Danka je bila u kupatilu i jaukala od bolova. Pokušao sam da upalim automobil, međutim točak je zablokirao. Kada sam čuo ženino zapomaganje iz kupatila brzo sam uleteo u kuću, video da je pukao vodenjak i da je počela da se porađa. Uhvatio sam bebu, jer da nisam. dete bi palo na pod. Oprao sam dete, umio ga i položio na ćebe u kuhinji i založio vatru. Potom sam pozvao svoje sestre, bio sam uplašen, ipak je to malo dete. Posle su stigli i hitna i sanitet, nisam smeo ni pupčanu vrpcu da odsečem, samo sam je privezao - objasnio je tada otac šestoro mališana.

Kako je naveo, priča o jednomesečnom Todoru malo je drugačija. Nestrpljivost je učinila svoje i dečak se rodio na sedamnaestom kilometru između Ivanjice i Užica, a Dobrivoje je imao tremu kao nikada do tada.

- Dobio sam poziv dok sam bio na pumpi jer je supruga imala bolove. Termin je bio 22. septembra i očekivali smo da svakog momenta da dobije bolove i da krene porođaj. Vozio sam decu u školu u momentu kada se sve desilo. Ušla je u sanitet, lekar mi je rekao da idu za Užice. Polako sam krenuo za njima i stigao sam tamo, tražio parking, bila je gužva u bolnici. Kad sam naišao pored porodiljskog, izašao je lekar, dao mi da joj ponesem papuče i rekao mi da mi ujedno čestita na rođenju sina Todora - naveo je D0brivoje.

Jedan problem još uvek čeka epilog

Iako im topao porodičan dom mami osmehe na lice i čini ih spokojnim, decu iz porodice Zečević, ali i mališane iz komšiluka, svakodnevno brine samo jedna stvar - strmi, opasni makadam dugačak dva kilometra, koji je jedini način da stignu do škole.

Ranom zorom "vođa puta", a ujedno i najstariji sin Zečevića, Ilija, vodi trojicu svoje braće i nekolicinu dece iz komšiluka kroz opasnu šumu koja im uliva strah. Kamenim putem jedva se prolazi i automobilom, a kamoli pospanim dečijim hodom.

Ipak, Ilija ne dozvoljava da ga stene i gusto granje uplaše i godinama unazad pazi braću i drugare na putu ka školi. Kako kaže osmogodišnjak, jedna situacija mu je ipak ulila strah u kosti.

- Idemo peške oko pola sata do 45 minuta. Ja vodim svoju trojicu braće i decu iz komšiluka jer sam najstariji. Mnogo se plašimo jer smo čuli da u šumi živi mečka sa mečićima. Kada se vraćamo kući, ja obavezno uzmem štap ukoliko naiđe neki pas da ga oteram i sačuvam braću. Juče kada smo se vraćali nešto je šušnulo i samo sam im rekao da beže. Dešavalose da se vraćamo kući po mraku i mislim da smo se tada najviše uplašili. Voleli bismo kada bismo imali kombi da nas vozi do škole i put kojim bismo išli - kaže dečak za Telegraf.rs.

Ocu mališana takođe nije svejedno. Svakodnevno razmišljanje da li će deca u školu stići živa i zdrava najviše ga brine, a kako navodi jedna stvar bi rešila probleme ne samo Zečevića već i celog sela.

- Najveći problem nam predstavlja odlazak u školu. Moram da ih vozim svaki dan, a često ustajem u 4 ujutru zbog posla. Zbog neasfaltiranog puta stalno moramo da tražimo drugo rešenje kako bi deca otišla u školu, a ja moram da radim. Ukoliko samo jedan dan ne odem na posao neću imati za gorivo, niti da deci dam barem 100 dinara džeparca. Put bi nam rešio mnogo toga, kada je kiša pokisnu, kada je blato dođu kući prljavi, a krenu čisti Deca dođu do tog makadama i vrate se kod mene na posao, ne smeju sami da ga pređu, pogotovo zimi. Nama ne treba ništa, živimo skladno i deca imaju sve što im je potrebno osim asfalta, to je jedino što tražimo - objasnio je Dobrivoje.

(Telegraf.rs)