Telegraf sa Svetlanom, koja tamu čini opipljivom: Jedina u Srbiji uči slepe osobe da hodaju pomoću štapa

Svetlana je pre 28 godina počela da radi sa slepim i slabovidim osobama, a 20 godina je na polju orijentacije i samostalnog kretanja

Ona tamu čini opipljivom i daje joj svrhu. Svoje učenike gleda kao porodicu, pa je nakon završetka školovanja posećuju i zovu. Predstavlja dragocen deo života mnogih slabovidih i slepih ljudi koji danas nižu uspehe u mnogim oblastima. Profesor orijentacije i samostalnog kretanja, Svetlana Vučković, jedini je trener u našoj zemlji koji obučava slepe ljude da se kreću pomoću štapa. Osim toga što predano i brižno obavlja svoj posao, ovu humanu profesorku krasi i vedar duh koji prenosi svojim učenicima.

Preporučujemo

Svetlana je pre 28 godina počela da radi sa slepim i slabovidim osobama, a 20 godina na polju orijentacije i samostalnog kretanja.

Kako kaže, ljudi koji imaju ovu vrstu invaliditeta, mogu da se školuju, čitaju i pišu na Braju. Nemaju problem da budu ravnopravni u svim veštinama, ali jedino gde nisu ravnopravni je oblast kretanja.

- Nešto što ne mogu da dotaknu rukama, kao što su vasiona i svemir, mi to formiramo u male reljefe da bi dete stvorilo sliku. Slepa osoba mora da stvori mentalnu mapu određenog predmeta i prostora da bi mogla da stvori svest i mentalnu sliku kao što je mi stvaramo vidom - kaže profesorka Svetlana.

Ona objašnjava da se znanje prenosi lako kada postoji iskren odnos koji je ispunjen poverenjem između nje i njenih učenika, pa joj neretko roditelji kažu da bolje poznaje njihovu decu od njih samih.

- Ja moram da uđem u njihovu srž i razvijem međusobnu uzajamnu povezanost da bi se oni potpuno otvorili prema meni, i između mene i njih nema tajni. Tačno znam gde su nedostaci i rupe, i gde moram detetu da pomognem da bi se osamostalilo - kaže Svetlana.

Kolja sam šeta od Zemuna do Pančeva

Kolja je jedan od učenika koji se kreće od Zemuna do Pančeva samostalno. On svira, peva i penje se uz stene. Vodi jedan potpuno normalan život kao i svi njegovi vršnjaci, a za to su kako kaže Svetlana, pored nje zaslužne i njene kolege iz ove škole.

Ona ističe da, ukoliko se brzo reaguje time što se dete koje je slepo stavi u sistem ovoga tipa, ono izrasta u osobu koja sa velikim uspehom nastavlja da živi i postaje uspešan građanin ovoga društva.

Učenje štapnih tehnika, objašnjava Svetlana, je bitno, ali štap ne prihvate svi odmah.

- Obično devojčice teže prihvataju štap jer to narušava vašu anonimnost, ali učenjem štapnih tehnika garantuje se da će se osoba potpuno samostalno kretati bez ikakve povrede - dodaje Svetlana.

Kao glavne probleme, Svetlana ističe neadaptiranu sredinu. Nedostatak taktilnih staza, neozvučeni semafori, izostanak zvučnog signala autobusa kada prilazi stanici, su samo neki od problema sa kojim se suočavaju slepe osobe, ali kako profesorka ističe, pomoć prolaznika skoro nikad ne izostaje.

- Naš narod ima empatiju prema slepima. Jedino što ne treba jeste da u momentima kada mene vide pored deteta umesto njemu obrate se meni, a to se vrlo često dešava. Žestoko ih vređa kada se osoba obraća pratnji umesto njima - istakla je.

Ljudi koji se nisu rodili sa ovim hendikepom, ali su vremenom oslepeli, teže se adaptiraju. Kako objašnjava Svetlana, prvenstveno je potreban oporavak od šoka zbog gubitka vida koje im se dogodio.

- Deca koja su slepa od rođenja brzo razviju sva kompezatorna čula i taktilitet, dok deca koja su kasnije oslepela moraju prvo da prevaziđu šok koji se desio usled gubitka vida. U zavisnosti od godina kada se dogodio ovaj gubitak dolazi do taktilne slepoće i takva osoba ne može da se osposobi ili ima velikih poteškoća u usvajanju brajevog pisma - kaže Svetlana.

Ona ističe da je bitno da čovek, koji kasnije oslepi prihvati to da će mu za ono što je nekada mogao da uradi za 15 minuta, sada trebati 45 minuta, do sat vremena.

- Najteže su pogođeni kasnije oslepeli ljudi, posebno u kasnijim godinama. Oni su najmanje zastupljeni u našoj populaciji i nemaju centar za rehabilitaciju tako da su prepušteni, uglavnom sami sebi ili Savezima slepih za razne obuke dnevnih veština - zaključila je Svetlana.

U školi za učenike oštećenog vida "Veljko Ramadanović" u hladnim novembarskim danima, čini se da, ipak, nema zime. Muzika koja dopire iz prostorija ove škole imala je u sebi nešto drugačije.

Škola kao riznica umetnosti 

Za Telegraf.rs, bend koji je iznedrila ova škola, izveo je jednu od svojih omiljenih numera. Profesorka Svetlana sa ponosom je gledala svoje učenike, a nakon toga povela nas je u obilazak škole koja je prava riznica umetnosti.

Ova škola obiluje umetničkim radovima, peharima, ali i savremenom opremom koja pomaže slepim i slabovidim učenicima da što brže i lakše savladaju određene tehnike.

Nagrade na nivou Srbije osvajalo je lutkarsko pozorište koje su kreirali. Njihovim predstavama oduševljen je bio i Minja Subota.

Uspehe nižu i u društvenim igrama kao što su šah i karte, a među favoritima je i "Ne ljuti se čoveče". Nosioci su trećeg mesta na Svetskom prvenstvu u šahu. Takođe, dobijaju i stipendije preko Šahovskog saveza Srbije što im jako znači u budućem školovanju

Defektolog tiflolog, Radmila Vidović, sprovela nas je i pokazala najzanimljivije kutke škole kao i štampače koji proizvode literaturu za slepe, zvučne lektire, ali i kompjutere prilagođene slepima.

O asistivnim tehnologijama koje su razvijene, Radmila, kako kaže mogla bi da nam priča satima, a jedna od njih je kolorino. To je pomagalo koje pomaže slepima da očita boje. Kada se prisloni uz garderobu on očita boju, ali i njenu nijansu, što im pomaže prilikom oblačenja i sparivanja garderobe.

(Telegraf.rs)