"Ćirilica je najsavršenije pismo na svetu": Anica kroz kaligrafiju to uverenje prenosi svojim đacima

Nastavnica srpskog jezika i književnosti, Anica Luković, rukovodilac je radionice kaligrafije i trudi se da svu lepotu našeg nacionalnog pisma i njegovog pisanja prenese na mlađe generacije

U vreme kada je moderna tehnologija uzela primat u svakom segmentu naših života, a svaki dan nam u većini slučajeva prođe u kucanju poruka i mejlova na pametnim telefonima, zastanite na trenutak i zapitajte se kada ste poslednji put napisali nešto pisanim slovima i to na ćirilici. Bez kaligrafije ili krasnopisa, čija definicija bi se mogla prevesti kao umetnost lepog pisanja, nekada se nije mogla zamisliti komunikacija među ljudima. Pisma su se pisala dugo i pažljivo, pazeći na svaki znak i slovo.

Preporučujemo

Danas ova veština živi samo zahvaljujući malom broju entuzijastičnih pojedinaca koji žele da je sačuvaju od zaborava i otrgnu iz kandži modernizacije. Nastavnica srpskog jezika i književnosti, Anica Luković, rukovodilac je radionice kaligrafije i trudi se da svu lepotu našeg nacionalnog pisma i njegovog pisanja prenese na mlađe generacije, a sve u cilju očuvanja ćirilice.

- Današnja deca jako rano dobijaju telefone, rukopis im se pokvario i postao problematičan jer sve manje pišu, a sve više kuckaju na tasturama. Zato je prevashodni cilj ove radionice da vežbaju svoj rukopis, da ga usavršavaju, ali i da nauče kako se to pisalo nekad. Upoznaju se sa krasnopisom srednjeg veka, ispisanim crkvenim knjigama, lepim kaligrafskim slovima i ispisivanjem inicijala. Ono što je najvažnija poruka svima njima jeste da vole i čuvaju ćirilicu, koja je najsavršenije pismo na svetu jer jedan glas podrazumeva jedno slovo i to stalno govorim mojim đacima. Da čuvaju svoj jezik i ne koriste u skoro svakoj rečenici neki od anglicizama koji su nas preplavili - rekla je za RINU nastavnica Luković.

Upoznajući se sa ovom starom veštinom, deca stiču osnovna znanja lepog pisanja, ali imati lep rukopis svakako ne znači biti kaligraf. Za to su potrebna dodatna usavršavanja, a ovakve radionice su temelj koji se kasnije kod zainteresovanih pojedinaca nadograđuje.

- Nadamo se da ćemo mi kao nastavnici uspeti deci da usadimo ljubav prema ćirilici jer samo tako ona će živeti. Na taj način čuva se i srpski identitet jer još davno je i Vuk Karadžić rekao da sve dok govorimo i pišemo svojim jezikom taj narod postoji, kad se izgube jezik i pismo gubimo i svoj identitet. Ne smemo to dopustiti - naglasila je Lukovićeva.

Opština u kojoj se ćirilica čuva kao najveće blago

Kao lider u očuvanju ćirilice u Srbiji do sada se pokazala opština Bajina Bašta na zapadu zemlje. Pre nekoliko godina ovde je počela sa održavanjem manifestacija Ćirilična baština koja slavi srpsko nacionalno pismo. Tu se, međutim nije stalo, pa je u centru opštine napravljen Park ćirilice u kom su klupe, mobilijar i inventar upravo u obliku ćirličnih slova, a poruke u ovoj mirnoj oazi ispisane su upravo ćiriličnim pismom.

- Manifestija je nastala na osnovu Deklaraciji o zaštiti i negovanju ćirilice, a koju je jednoglasno usvojena na sednici Skupštine opštine. Ovde se ćirilica piše srcem i cilj nam je da zaista Ćirilična baština zaživi, kao manifestacija koja neće biti samo lokalnog već i nacionalnog i regionlanog karaktera. Nadam se da ćemo iz godine u godinu podizati nivo sadržaja i da će postati jedan od prestižnijih događaja na kulturnoj mapi Srbije, jer ovaj sigurno to i zaslužuje. U planu je i izgradnja Muzeja ćirilice u blizini manastira Rača. Poruka koja se nedvosmisleno šalje iz Bajine Bašte jeste da moramo negovati naše pismo i čuvati svoju kulturu i tradiciju - rekao je Siniša Spasojević, osnivač i organizator Ćirilične baštine.

Može se reći da je Bajina Bašta prestonica ćirilice u Srbiji, ali to ne bi trebalo ni da čudi jer je upravo na njenoj teritoriji radila Račanska prepisavačka škola, formirana u 16. veku u istoimenom manastiru, a sve u cilju očuvanja crkvenih knjiga koje su se našle na udaru turskih osvajača i neretko bivale spaljivane.

Prepisivači su radili u manastirskim kelijama, za razliku od carigradskih kolega imali su samo hartiju i papir i sve su obavljali sami, a njihov rad bio je nadaleko poznat i tražen, tako da se od prodaje knjiga finansirao manastir. Nedaleko od samog zdanja Rače, četrdeset minuta hoda uz istoimenu rečicu nalazi se skit Svetog Đorđa gde su monasi takođe radili.

- Svaka prepisana knjiga održavala je bogosluženje, a ono je držalo srpski narod na okupu. Račani su prvi koji prepisuju narodnim jezikom, a Gavril Stefanović Venclović prvi je koji razlikuje slova č, đ i ć skoro sto godina pre Vuka Karadžića. Turski putopisac Evlija Čelebija zapisao je da se oko 300 monaha skrivenih u gustoj šumi kod Skita Svetog Đorđa, bavilo prepisivanjem. Oni su sa srpskim narodom živeli tu oko 40 godina, radili su i stvarali. Preko dana bavili su se stočarstvom i poljoprivredom, a po noći uz svetlost luča prepisivali knjige - izjavio je sveštenik Slobodan Jakovljević, koji je na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu doktorirao upravo na temi Račanska prepisivačka škola.

Rad vrednih prepisivača nastavio se i nakon prve Velike seobe Srba 1690. godine, i još više se pojačao. Račanski monasi napustili su manastir i osnovali prepisivačku školu u Sent Andreji u kojoj su stasali neki od najboljih prepisivača.

Danas se dela Račanske prepisivačke škole nalaze svuda sem u manastiru Rača, a u manastirskoj riznici nalaze se samo pojedine kopije.

(Telegraf.rs)