Dragana odbila Crnogorca, "obrukala" familiju, pa se udala za Šopa: Birali mi prosca, kao mom tati ženu

"Skinula sam sa sebe garderobu za izlazak i obukla ofucane trenerice i najgoru bluzu koju sam imala. Žao mi je bilo što sam se već istuširala, da sam znala da me spremaju za udaju i to bih preskočila"

Ovakve redove danas ćete retko gde čitati. Ove rečenice mogu još bake da vam pričaju... Danas se priča i piše o prosidbama na koncertima, stadionima, tuđim svadbama, u helikopteru, pod vodom... 

A, o onim iz prošlog veka, retko ko...

Preporučujemo

A, kada je moj otac Dušan Roganović napunio ravno 39 godina, zaključio je u skladu sa crnogorskom tradicijom, da je stasao za ženidbu.

Replika.

"A, možda bih ja stvarno morao da se oženim, rečenica koju će decenijama kasnije izreći popularni Šurda u Vrućem vetru, izgovorio je u prisustvu svoje snahe, moje buduće strine Zagorke kojoj je profesija bila, mešanje u tuđa posla.

Prekrstila se i sebi u bradu prozborila: "Hvala ti Bože!, jer je već imala spremnu nevestu za devera neženju.

Prvi i osnovni uslov bio je ispunjen, moralo je da se radi o Crnogorki.

Najbliže mesto gde se ova sorta mogla naći bila je Toplica, tačnije Rastovnica, brdovito selo koje su gorštaci iz Crne Gore izabrali kao novu postojbinu, jer ih je podsećala na staru. Nije se časilo ni časa, gvožđe se kuje dok je vruće, pa su se Vujuša (kako su strinu zvali jer je bila od crnogorske familije Vujovića), njen muž Milan i matori mladoženja uprkos ciči zimi, uputili u ovo prokupačko selo.

Vujuša je mudro ćutala dok su lutali po Rastovnici pretvarajući da dobro zna gde je kuća buduće gospođa Roganović, sve dok nisu zabazali u sneg do pojasa. I kada je već pretila opasnost da joj se navodadžisanje obije o glavu jer joj se dever unervozio, ugledali su na tarabama vunene čarape kako se bele na mrazu. S obzirom na to da je ovaj "artikl“ uz ćilime tih šezdesetih godina prošlog veka po selima bio neizostavan deo devojačke spreme, shvatili su da u toj kući sigurno živi udavača, možda baš ona koju su tražili.

Ispostavilo se da su pogodili, kuća jeste bila Ljubičina ali se radilo samo o imenjakinji Vujušine kandidatkinje. Mada je i ova Ljubica mladoženji zapala za oko, provodadžika ga je ubedila da ni onoj drugoj ne fali ništa, da se ona ne bi obrukala jer je najavila prosidbu. Tako su nastavili da gaze celac do pojasa dok nisu našli onu Ljubicu koju su tražili ali su iz njene kuće izašli neobavljena posla jer se udavača Dušanu nije nimalo dopala.

Da se u Rastovnicu ne bi dolazilo opet, odlučili su da se vrate po prvu Ljubicu, koja je osim što je bila Crnogorka nadmašila po izgledu nesuđenu nevestu. Prva Ljubica se doduše nećkala jer je mladoženja od nje bio stariji 12 godina ali su je braća rado ispratila iz porodične kuće, zbog čega ih je tokom braka sa Dušanom stalno pominjala i častila ih epitetima koje ne bi voleli da čuju.

Kada sam ja stasala, po oceni mojih roditelja, šire i uže familije da udadbu, istorija je trebalo da se ponovi.

Međutim, u svojim kasnim dvadesetim, nisam razmišljala o udaji već o tome kako da klisnem iz Srbije u obećani bolji život. To što su roditelji počeli da me merkaju i domunđavaju mi se iza leđa naročito kada bi nam u kuću navratila familija, nije mi bilo sumnjivo. Ni to što je odjednom počela da nas posećuje rodbina jednog momka (slučajno opet iz Rastovnice) koga sam znala od detinjstva jer smo se gađali kupinama po tamošnjim vrletima.

S ozbirom na to da se rodio bar jedno desetak godina pre mene, te bio zreo momak u vreme kada smo bili dečurlija, to ga je diskvalifikovalo iz mog emotivnog vidokruga. Ni on nije pokazivao interesovanje za goluždrave devojčice koje su mu se motale oko nogu a koje je nazivao Pivljančićima, po crnogorskom plemenu kojem smo pripadale po poreklu.

To što smo ga jednom prilikom ja i moje dve sestre dozivale sa babine terase a on nas nije prepoznao, prepričavale smo kao anegdotu ponosne na promenu koju su nam godine darovale.

Nisam naslućivala da sam mu zapala za oko ni kada nas je ubrzo posle tog susreta posetila njegova sestra, pa roditelji a jednog dana i on lično.

Jes me malo zateklo, ali sumnjivo mi nije bilo, sve dok mi majka ne reče da baš tog dana iz Prokuplja dolazi kraljica majka, odnosno moja baba, bez čijeg se blagoslova niko nije ženio, niti udavao. Čak su me poslali da je baš ja sačekam na autobuskoj stanici, što mi je dobrodošlo, nadajući se da će potencijalni mladoženja shvatiti koliko je sati i zbrisati dok se vratim kući. Kada je baba sišla iz autobusa, došlo mi je da je gurnem pod isti, ali sam se uzdržala jer sam čvrsto odlučila da me neće naterati na udaju za njihovog favorita, pa makar se odmah svi redom obesili.

Što otera ’nakvog momka?

Za svaki slučaj, kako sam zakoračila u kuću, skinula sam sa sebe garderobu za izlazak i obukla ofucane trenerice i najgoru bluzu koju sam imala. Žao mi je bilo što sam se već istuširala, da sam znala da me spremaju za udaju i to bih preskočila. Kako je bilo zimsko doba, nisam imala kud jer je jedino u toj sobi goreo „smederevac“, ali sam dograbila stolicu, izmakla se u najdalji ćošak i uključila televizor, odbijajući da progovorim i jednu jedinu reč, kako sa mladoženjom tako i sa ukućanima. Nakon što se dobrano sat vremena pekao na tihoj vatri, momak je skontao kolko je sati i izašao na vrata obešenog nosa.

"Pogani jedna, što navuče te gaćurine i otera ’nakvog momka" - vrisnula je baba.

Pre nego što su joj se pridružili ostali , zdimila sam iz kuće i vratila se posle ponoći računajući da će bar baba sigurno zaspati.

Jutro je počelo majkinom vikom.

"Milovan je zvao iz Nemačke (njen brat, moj ujak) do koga su stigle vesti kako sam obrukala porodicu. Reko je da bi on Mariju (svoju ćerku koju takođe niko ništa nije pitao), odmah dao mom proscu. I tetka Milica iz Vojvodine reagovala na isti način žaleći što nema bar još jednu ćerku za takvog momka, s obzirom na to da je jedinu već udala.

I tako sam obrukala svoju familiju i izašla na zao glas kao crna ovca ili bela vrana koja nije htela najboljeg momka i to Crnogorca. Koju godinu kasnije, našla sam izabranika srca svoga, i na razočarenje moje familije bio je Šop (kako su moji nazivali južnosrbijance).

Baba je o pridošlicama u familiju često govorila - "Dobre su mi unuke ali su mi zetovi još bolji!, izražavajući zadovoljstvo što nijedan nije bio iz južnjačkih krajeva. Trebalo je vremena dok i moj izabranik nije zauzeo ravnopravno mesto među njima ali je baba jednog dana i njemu uputila reči:"Dobre su mi unuke ali su mi zetovi..

(Telegraf.rs)