"Kao što neko nema bubreg, tako oni nemaju dece": Kome su potrebne donirane ćelije, zašto je naša banka prazna

Da li će pokretanje procesa vantelesne oplodnje uz pomoć doniranih ćelija iz inostranstva pokrenuti rad domaće banke reproduktivnih ćelija?

Nakon najave da će parovima u Srbiji o trošku države biti omogućena vantelesna oplodnja doniranim ćelijama, uvezenim iz inostranstva, savetnik za vantelesnu oplodnju Sandra Jovanović u razgovoru za Telegraf.rs ocenjuje da je ovo dobra vest. Navodi da se reproduktivne ćelije uvoze, jer je domaća banka jajnih ćelija i spermatozoida prazna, te da bi proces vantelesne oplodnje za domaće stanovništva bio jeftniji da nije tako. Ipak, izražava nadu da će započinjanje ovog procesa dovesti do toga da se domaće stanovništvo motiviše i da se banka u narednih godinu, dve, tri opskrbi potrebnim materijalom.

Prema njoj dostupnim informacijama, u zemlji je čak oko 145 žena kojima je potrebna donacija.

Preporučujemo

- One su se već prijavljivale Višegradskoj - kaže Jovanović tumačeći okolnosti: - Nije se niko angažovao oko toga da motivišemo naše donorke, to košta. Ne možete da dobijete ćelije tako što samo kažete da imate banku. Treba motivisati ljude da daruju ćelije. To je kompleksan proces koji traži vreme.

Dodaje da postoje načini, te da se možemo voditi iskustvima iz inostranstva.

- Znate li koliko je dece ovde rođeno iz donacija? Mnogo. Nije to ništa novo - kaže uz napomenu da se dosad sa tim ciljem odlazilo u inostranstvo: - Uglavnom su žene išle u Češku, nadam se da više neće.

Kaže i da je proces doniranja ženskih reproduktivnih ćelija nešto komplikovaniji od doniranja muških i navodi da ženama koje bi bile idealne kandidatkinje - zakonom do 34 godine starosti, ali prema njenom mišljenju i inostranim iskustvima, pre svega studentkinje - možda nedostaje dovoljno znanja o procesu.

- Da bi pristale da budu donorke, ja mislim da treba da znaju šta rade i za koga. Ne kome daju imenom i prezimenom, nego ko su ti ljudi kome to treba. To su ljudi koji nemaju svoje ćelije. To je isto kao kada nedajbože neko nema bubreg, pa vi date bubreg. Ovo su ljudi koji nemaju dece, pa im vi pomažete. Prosto je malo drugačija situacija - objašnjava.

Dodaje da je proces komplikovan, da je prema sadašnjim okolnostima motivisan isključivo altruističnim motivima i da zbog brojnih testova na infektivne bolesti, reproduktivni potencijal, zbog hormonskih terapija, brojnih ultrazvukova zainteresovanih donorki... mora da bude i plaćen. A pod tim "i" podrazumeva i altruizam.

- Ako ugrožavate sopstveno zdravlje, ne možete da budete donorka. Prosto se sve proverava, tek kad ispunjavate sve uslove, oni vas stave na listu. Ako odgovarate fenotpski, i fenotip je bitan, to kako izgledate - zastaje zbog objašnjenja:

- Ne možete vi da donirate meni ćelije ako ste mali i plavi, a ja crna i visoka. Razumete? To ne ide tako. Mnogo je tu stvari, priča je komplikovana. Mislim da naše žene još uvek ne znaju dovoljno o tome. Treba malo više da pričamo, plastičnije i jasnije.

Kaže da se zbog poduhvata koji je pred ženom koja je potencijalna donorka jajnih ćelija, desi i da odustane.

- Ljudima prvo treba objasniti šta znači donirati ćelije i kako se to radi. Kakva vi prava posle imate i da li imate neko pravo nad tom ćelijom. Žena će da donira jajnu ćeliju, rodiće se dete koje je genetski njeno u istoj državi. Taj neko mora da razume šta sve to znači, da bude psihološki spreman za tako nešto i da uzme novac. U redu je uzeti novac, ali nije ideja prevariti nekog, već da neko želi to da uradi i da prosto zna šta je uradio. A mislim da naše žene to ne znaju... - kaže navodeći da sestre, kume, rođake možda najbolje razumeju situaciju onih žena koje se bore za potomstvo.

Kod nas to, dodaje, nije moguće i ocenjuje da je zapravo dobro što je tako.

- To je vrlo i nezgodno iz razloga što bi to dete odrastalo u blizini svoje biološke majke, koja ga ne bi vaspitavala ni odgajala. Zbog toga su pucale porodice - prenosi iskustva iz inostranstva.

(Telegraf.rs)