Dragačevo je danas poznato po trubi, a nekada su njegovu slavu prenosile tkalje: Oduševile i Belgiju i Rusiju

Svaka domaćica tada je u svojoj kući imala razboj, a džemperi, kape, šalovi, prostirke, čaršavi, peškiri bili su rezultat samo njihovog ručnog rada

Pre nego što je počeo Sabor trubača u Guči, slavu Dragačeva prenosile su tkalje čijih veštih ruku dela su obilazila tih šezdesetih godina prošlog veka čitav svet. Svaka domaćica tada je u svojoj kući imala razboj, a džemperi, kape, šalovi, prostirke, čaršavi, peškiri i ostalo pokućstvo bili su rezultat samo njihovog ručnog rada. Ni danas nema kuće u kojoj nećete naći bar neki pažljivo izrađen predmet koji i dalje čuva tradiciju i sećanja na neka prošla vremena.

- Tkanje je duboko usađeno u istoriju srpskog naroda. Bez toga se nije moglo funkcionisati, a neretko je čitav miraz jedne devojke upravo bila ta sprema koja je izrađena ručno. Svaka žena tada je znala da tka, a nekada je to bio način da se provere njene sposobnosti i lična osobnost. Primera radi, ako je izatkan rad bio precizan i pedantan ta žena je bila poželjna za kuću i smatrana kao strpljva i pažljiva. Tamo gde su uviđane greške i končići koji vise, ona bi bila smatrana za brzu, plahovitu i ne baš tako dobar izbor - priča za RINU Biljana Adžić instruktor tkanja.

Preporučujemo

Najvažnije u svakom tkanju jeste osnova, a nekada je postojala jedna žena u selu koja je na razboju započinjala svaki rad, koji bi kasnije ostale završavale. Same su birale šare i boje i stvarale umetnička dela. Što je rad bio zahtevniji i sa više šara to se domaćica smatrala veštijom i bila više cenjena. Njihovi radovi bili su prava umetnička dela, koja i dan danas nemaju cenu. Dominarili su motivi prirode, ruža, Šumadije koji su ostali neuništeni decenijama, stoga bude nostalgiju i danas u mnogim etno objektima i muzejima. Da se ovo narodno stvaralaštvo nikad ne zaboravi i ne izbledi potrudili su se u Кulturnom centru Guča gde se svake godine održavaju radionice uz pomoć kojih mališani uče srspku tradiciju u nadi da će je sačuvati i dalje preneti budućim generacijama.

- Ono što nas raduje jeste da je sve više zainteresovane dece za radionice tkanja, a među njima i veliki broj dečaka. Radoznali su i sve ih zanima, a ono što ih oduševljava jeste da ono što svojim rukama stvore odmah mogu da nose i iskoriste. Trudimo se da im na najbolji način prenesemo sve ono što se radilo nekad i da im pokažemo da, uprkos modernizaciji i tehnologiji, najvrednije je ono što se zapravo napravi rukom. Da je unikat i može imati najveću cenu. Ručni rad se vraća na velika vrata, kako kod nas, tako i u svetu - ističe ova instruktorka tkanja.

U radionici su učestvovali đaci iz osnovnih i srednjih škola u Dragačevu, a kako su istakli za njih je ovo fantastično iskustvo, a pojedini će svakako u praksi primeniti ono što su na kratkom kursu tkanja naučili.

- Ovde smo brzo zaboravili telefone i društvene mreže. Tek sad razumem naše bake koje bi sate i sate provodile u tkanju stvarajući sve one fantastične stvari koje smo i mi u kući dugo i sa radošću koristili - rekla je jedna od polaznica ove tkačke radionice.

Hercegovka Rajka promenila život dragačevskih žena

Na umešnošću tkalja nekada je počivalo čitavo domaćinstvo, ono što bi rukama stvorile mahom se koristilo za lične potrebe sve do polovine prošlog veka kada je slavu dragačevskih tkalja u Evropi i svetu pronela Rajka Borojević. Ona je tokom Drugog svetskog rata iz Hercegovine izbegla u selo Donji Dubac u Dragačevu i tu se susrela sa veoma teškim položajem dragačevskih žena, a to je poželela da promeni.

- Uvidela je koliko su vredne i spretne, ali suočene sa velikom nemaštinom njihov rad nije dolazio do izražaja. Nakon rata Rajka se vratila u Hercegovinu, ali je obećala da će se vratiti u Dragačevo i pomoći ženama koje su nju prihvatile kao rod najrođeniji. Najveći potencijal videla je u tkanju, jer su tada sve žene radile na razboju. Za njih je organizovala radionice na kojima su učile kako da usvarše svoja znanja, unesu kreativnost i inovativnost, pa su ubrzo njihova remek dela oduševljavala. Rajka tu nije stala pa je, kad su žene usavršile taj rad, sve te njihove proizvode plasirala na inistrano tržište i one su počele da zarađuju. To je u to vreme u Dragačevu bila velika stvar. Žene koje do tada nisu videle dalje od Guče, išle su na izložbe i modne revije u Belgiju i Rusiju i smatrane za umetnice - izjavila je Marija Pavlović ispred Кulturnig centra u Guči.

Da iako na izdisaju, tkanje još uvek ima svoje sledbenike i zaljubljenike u takav ručni rad, najbolje pokazuju upravo ovi dragačevski đaci koji su sa radošću prošli kurs ove veštine u Guči. Njihov, ali i cilj njihovih mentora je samo jedan - očuvati srpsko narodno stvaralaštvo i tradiciju. Otrgnuti ih od zaborava i izdignuti iznad svake industrijske proizvodnje.

RINA