Nastavnica američkog ambasadora Kristofera Hila otkrila kakav je bio učenik dok se školovao u Beogradu

Kristofer je bio tih, miran, prilično povučen. Daleko je dogurao, rekla je njegova nekadašnja nastavnica

Američki ambasador u Srbiji Kristofer Hil, sreo je u Beogradu svoju učiteljicu Džilijan Gibon Brašić kod koje je pohađao nastavu drugog razreda, a danas je ona otkrila kakav je on bio učenik.

Hil je na Tviteru ranije naveo da je u njenoj učionici naučio sve što treba da zna u životu.

Preporučujemo

Malo ko zna da Hila za Beograd, osim dipomatske karijere, vezuje i privatni život. Kako piše u svojim memoarima “Osmatračnica – život na prvim linijama američke diplomatije“, za službu u Beogradu se sam prijavio, a tadašnji ambasador Lorens Iglberger bio mu je prvi

mentor. U prestonici tadašnje Jugoslavije proveo je deo detinjstva i zato odlično govori srpski jezik. Njemu je otac bio diplomata i te 1961. godine išao je u drugi razred internacionalne škole na Senjaku.

- Iz ambasade su kontaktirali školu i onda smo uspostavili vezu. Saznali smo kada će Kristofer da dođe u školu, pa smo organizovali sastanak. Kako starimo volimo da pamtimo događaje iz naše mladosti. Setio se da je učio o dinosaurusima, a mi predavači u školi smo imali potpunu slobodu da biramo materijal. Tada je bio engleski sistem. Škola je otvorena 1948. godine, a ja sam se zaposlila 1958. godine. U početku škola je imala prostorije u

američkoj ambasadi, da bi se kasnije 1957. preselila u Temišvarsku ulicu na Senjaku i od tada je na istom mestu - kazala je Hilova nastavnica Džilijan Gibon Brašić u “Uranku” na K1 televiziji.

Kako kaže, ustanova je krenula kao britanska škola engleskog jezika, kasnije su Amerikanci imali neke vojne misije pa je dosta diplomata

bilo ovde.

- Nikada nisam imala ispod deset - dvanaest učenika u razredu, pa tako osam razreda, a bio je jedan razred po godini. Nekada, kada su bile krizne situacije i diplomate odlazile, nekoliko razreda smo spajali zajedno. Nema zemlje gde nema krize - našalila se gospođa Bašić.

Deca diplomata

Prema njenim rečima, stranci su bili oduševljeni našom državom.

- To su uglavnom bila deca diplomata. Za vreme Tita Jugoslavija je bila jako popularna zemlja. Bilo je jako mnogo diplomata koji su ovde bili presrećni jer su mnogo voleli Jugoslaviju. Često su za Jugoslaviju pričali da je najlepša zemlja u kojoj su bili. Za tu decu, koja nisu govorila srpski, ta škola je bila veoma važna. Ta škola je bila njihov svet - kaže Džilijan Gibon Brašić u “Uranku” na K1 televiziji.

Kako kaže uvek je bilo važno da obrazovanje bude na visokom nivou. Nastavnici su bili u početku Englezi. Uglavnom su nastavnice bile Engleskinje koje su se udale za Srbe.

- Takav je bio i moj slučaj. Godine 1962. Amerikanci su dali novac i sredili biblioteku uz uslov da direktor bude Amerikanac koji je hteo da

“šutne” Engleze i dovede svoje Amerikance. Čini mi se da smo bili vrlo savesni i vredni. Amerikancima nismo dali razlog da nas “šutnu” ili da nam nađu grešku - priča bivša Hilova nastavnica.

Brašić je kazala i šta možemo da očekujemo od američkog ambasadora.

- Mi učitelji uglavnom pamtimo decu koja su bila “izazov”. Kristofer Hil je bio tih, miran, prilično povučen. Daleko je dogurao - ispričala je Džilijan Gibon Brašić.

Škola je imala veoma važnu ulogu

Gibon Brašić kaže da je bilo jako teško uklopiti sve i da je bilo turbulentnih vremena. Ova škola je, kako kaže, imala mnogo važniju ulogu od obične škole u drugim državama.

- Išli smo u pozorište ili u druge internacionalne škole. Imali smo i naš dramski klub. Mislim da je Kristofer više govorio o atmosferi, da je

bila pozitivna. Bila je “otvorena” atmosfera. Išli smo na Topčider i hvatali pijavice pa smo ih stavljali u akvarijum. Bio je tu i jedan Japanac koji se posle 15 godina vratio u Beograd. Njegov otac diplomata je otišao u Beč, a on je došao u Beograd da nađe svoju učiteljicu i svog vozača. Kako kaže, to su mu bile dve osobe najvažnije u njegovom životu, vozač i učitelj - ispričala je ona.

Veliki broj učenika iz Japana i Nemačke koji su bili i školovali se u inostranstvu, prilikom povratka u svoje zemlje su izvršavali samoubistva, navela je.

- Život u inostranstvu je ostavljao težak utisak na porodicu i sve učenike. Deca diplomata, nisu privilegovana, već su tužna. Toj deci život mnogo zavisi od atmosfere u porodici. Da li dete ima poverenje u sebe ili svoju vrednost. Pričali smo o tome ranije sa učenicima. Mali Amerikanci nisu bili dobro prihvaćeni kada su se vraćali u Ameriku. Amerikanci u SAD nisu mnogo putovali pa su im “smetala” deca koja su živela u Evropi. Dosta zavisi i od porodice i od zemlje. Kod mene je bio jedan dečak čiji je otac radio u kanadskoj ambasadi. To im je bio prvi put van granica rodne zemlje. Majka se psihički razbolela i bilo im je jako teško - ispričala je Džilijan Gibon Brašić u “Uranku” na K1 televiziji.

(Telegraf.rs)