"Tour de sud" Otišli smo sa laptopom u gradove na jugu zemlje i ovako smo proveli radne dane

Uvek pitajte, vrata će se samo otvarati i to je jedini način da "preživite" u malom gradu - kucanjem na vrata

Na jugu su sistem ljudi - od usta do usta i od vrata do vrata. Ako hoćete da se sa svojom porodicom preselite u neki grad na jugu naše zemlje, gde su stanovi i kuće jeftiniji, a piće i hrana nekad i duplo niže staju nego u Beogradu, morate upoznati ljude. Naši gradovi i varošice još nisu zamrli, kafića ima na pretek, a izreka "Što južnije to tužnije" samo je predrasuda, a ponekad i izgovor.

Kogod može da radi od kuće, ima priliku da se oproba u nekom manjem gradu, gde se s kraja na kraj stiže peške za 20 minuta.

Preporučujemo

Ali, bez komšija nećete ništa uraditi! Zaboravite na anonimnost koju imate u Beogradu ili Novom Sadu. Mi smo pokušali da dođemo autobusom od Vranja do Trgovišta i u najsiromašnijoj srpskoj opštini provedemo jedan radni dan, ali bus nam je "pobegao" ispred nosa! Zašto? Pa, na redu vožnje na sajtu prevoznika stoji jedno vreme, na autobuskoj stanici satnica je prepravljana, ali ne i tačna, a da bus ne ide u 6.10, već u 5.50 znaju samo oni koji ga koriste.

Uvek pitajte, vrata će se samo otvarati i to je jedini način da "preživite" u malom gradu - kucanjem na vrata.

Koliko smo puta prepešačili s koferom samo zato što nismo razumeli da Vranje ima dve stanice. Umalo da propustimo još jedan autobus, jer je na njemu stajala pogrešna tabla. "Nisam gi okrenuo", mislio je na tablu sa nazivom destinacije.

Vranje

U Vranju smo prelazili semafor na kome morate da gledate da li je zeleno tako što se okrenete ka onom za suprotan smer, a i tada ne vdite signal danju, nego noću, jer sijalica samo tinja. Pa, ipak, taj semafor odlično "radi". Ljudi znaju kako i kad treba da pređu ulicu.

U ovom prelepom gradu proveli smo nekoliko dana. Glavno šetalište uvek je puno ljudi, kafića i ćevabdžinica ima na pretek, internet je dobar. Postoje i renomirane prodavnice tehnike, tako da uvek možete da nabavite miša, tastaturu ili bilo šta što vam nedostaje. Mi smo čitač kartica, koji smo zaboravili u Beogradu, pronašli čak i u nedelju.

Spomenici, kultura, arhitektura, simpatičan naglasak koji se tako leko "lepi" i jednostavnost života u ovom gradu okruženom prelepom prirodom dovoljan su razlog da vam nikada ne bude dosadno. Blizu je i Leskovac, Niš, Skoplje, Vlasina...

Finu "brzu" hranu možete da nađete za oko 200 dinara, a cena pića je slična kao u Beogradu. Kafa je nešto jeftinija.

Pošto nam je pobegao bus za Trgovište, uputili smo se u Bujanovac.

Bujanovac

Mala, multietnička opština - gotovo sve se vrti oko glavnog šetališta, takođe, punog kafića. Jezici se mešaju, dok su okolo ulice u kojima ima i zapuštenih i propalih kuća, a prodaja po asfaltu sasvim je normalna stvar kad je pijačni dan. Centar ulickan, okolo buvljak, a park - urnisan.

Jedina visokoškolska ustanova, koja može da zadrži mlade u ovom gradu je Ekonomski fakultet. Zapravo, to je samo odeljenje subotičkog Ekonomskog fakultetea Univerziteta u Novom Sadu!

Svi kažu "Mladi odlaze, odlaze..."

Uglavnom smo nailazili na Albance, iako se i srpski može čuti na ulicama grada. Kažu, nema tenzija i napetosti, to je deo prošlosti. "Ja koliko pamtim, 10 godina se nije dogodio neki etnilki incident" priča nam jedan od prolaznika,

Rado će s vama popričati svako ko zna srpski, ali problem je što mnogi ne znaju. Neki možda i nisu hteli da razgovaraju s nama, ali neki su bili veoma ljubazni i uz siromašan fond reči objasnili nam da zaista ne mogu da nam odgovore.

- Ja nisam iz Bujanovca, ja sam iz okoline. Odakle ste vi? - ljubopitljiva je bila jedna gospođa, koja, ipak, nije mogla mnogo toga da nam kaže na sprskom.

Jedan čovek, međutim, malo nam je bolje opisao kako grad funkcioniše.

- Prepodne jeste malo punije i preko leta, kad dolaze gastarbajteri, onda je fenomenalna atmosfera. Ali, mladi odlaze u Beograd, Prištinu, Tetovo i ne vraćaju se, nemaju perspektivu - ispričao nam je Berat.

Jedan kafedžija objasnio nam je da je teško živeti sa malim primanjima i malo posla, ali da je sve duplo jeftinije nego u Beogradu gde, nažalost, često odlazi zbog zdravstvenih problema sina.

Neki su nam otkrili da čitaju baš "Telegraf", ali ipak nisu imali mnogo vremena za razgovor.

Mlade žene, koje su, kako to obično biva sa ljudima kada radimo ankete "žurile" pitali smo samo jedno pitanje.

"Evo, toliko imate vremena. Da li za njih ima budućnosti ovde?", gledali smo u kolica.

"Nema".

Naš radni dan prošao je dobro,  mobilni internet je radio, a nikome nije bilo neobično što radimo iz kafića. Ipak, teško da bismo nedeljom popodne našli deo koji bi nam zafalio!

Vladičin Han

Obišli smo i Vladičin Han. Interesantno mesto na obalama Južne Morave, gde smo, iz nekog razloga, imali problema s internetom.

Novi most Vrla prava je atrakcija u ovoj varošici, dok se s druge strane, na brdu, veličanstveno uzdiže crkva.

Vladičin Han ima odlične veze sa okolnim gradovima, jer se nalazi na raskrsnici puteva.

Zanimljiv je i stari žuti most koji povezuje dve strane grada, a pogled puca na Moravu, čija je desna obala zelena, prepuna pecaroša.

Nažalost, vozova nema, iako kroz sam centar prolazi pruga. Malo je neobično prelaziti je, jer je uklopljena doslovno u pešačku zonu. Kraj signala za voz prodavci.

- Nema vozova, retko, sad nešto i rade...".

Surdulica

Od gradova na jugu svratili smo i u Surdulicu. Veća je i perspektivnija od Hana, takođe, puna kafića ali, ipak, mesto koje važi za siromašno.

Na ulici smo sreli i predsednika opštine Novicu Tončeva. Ovde su svi komšije, svi se znaju i svakodnevno viđaju.

- Moja je želja da u saradnji s Vladom obezbedimo stanove i kuće, kako bi ljudi ostajali ovde. Posebno želimo da sačuvamo one koji žive blizu granice. Treba obezbediti puteve, infrastrukturu, prevoz, zaposlenje - kazao nam je.

(Telegraf.rs)