Deca su jela salatu od maslačka, raspadao sam se na komade: Jovici su na KiM spalili dom, sećanja i danas bole

Prvi autobus koji smo videli, u njega smo i ušli, ali nismo znali da su unutra samo Albanci. Tokom puta, molili smo Boga da najmlađe dete ne progovori

Jovica Todorović iz Obilića na Kosovu i Metohiji, nije ni slutio da će mu se život u trenu preokrenuti. Poginuo mu je rođeni brat koji je iza sebe ostavio dva sina, a potom su krenuli da se nižu nemili događaji.

Godinama se mučio, živeo bez vode, i radio najteže poslove, kako bi deci obezbedio najosnovnije. Danas je ponosni deda, koji kada vidi svoje unuke zaboravi na sve loše stvari koje su mu se desile. 

Preporučujemo

- Te 1996. godine, tog dana, sve je bilo normalno. Prijatelj koji je iz istog mesta, posle tri prelepe ćerke, dobio je sina. Tokom proslave zbog rođenja deteta, popio je malo više i kolima naleteo na mog brata, udario ga je. Brat mi je na mestu ostao mrtav. Kada sam došao na mesto nesreće, našao sam samo paklu cigareta, to je sve što mi je ostalo od mog brata, i tu je sve počelo - počinje svoju ispovest za Telegraf, Jovica Todorović iz Vrčina pokazujući nam paklicu cigara koju je sačuvao.

Pored svoje troje dece, prihvatio je i dva sina svoga brata. Kako da ih ostavi, kaže. S njima se zajedno borio ne samo za ono osnovno, već i da prežive.

- Svakodnevni problemi koje su nam pravili Albanci naterali su nas da iz naše domovine pobegnemo glavom bez obzira i sačuvamo glave na ramenima. Bio sam prinuđen da donesem najtežu odluku u životu. Da sve napustim - kaže Todorović.

Krenuli su, a nisu znali kuda i gde

- U junu 1999. godine krenuli smo nigde, žena deca i ja, u kući na Kosovu ostali su samo majka i otac. U traktorskoj prikolici sedela su mi deca, moje petoro dece, a pored mene je bila moja žena. Imao sam dvogled, i video sam Albance kako se spuštaju niz brdo i idu ka našim kućama – izbegli smo sigurnu smrt, samo nas je Bog sačuvao - priseća se Jovica dana kada je napustio sve.

Jovicina deca su živela u velikom siromaštvu. Seća se, za ručak su jeli salatu od maslačka. 

- Uputili smo se ka Jagodini, kada smo stigli u privatan smeštaj, deca su mi spavala na drvenim paletama, a za večeru su dobili po par bombona, gledao sam ih u oči s ponosom, da ne bi znali kako mi je, dok sam se ja u sebi kidao na komade. Potom smo otišli u Vrčin, u kojem je stanovala moja sestra. Bili smo kod nje tri meseca, a posle sam iznajmio jednu malu kuću, koja je imala jednu sobu i jednu malu kuhinju. Nismo imali kupatilo, a ni vode, snalazili smo se kako smo znali. Moje petoro dece za ručak je jelo salatu od maslačka. Te dane nikada nećemo zaboraviti - kaže Jovica.

Albanci su mu na njegove oči spalili sve. U trenu je ceo život, rad i trud postao pepeo.

- Na Kosovu su mi ostali otac i bolesna majka, koja je tada bila u bolnici. Morao sam da odem da ih posetim. Kada sam otišao tamo, posle nekoliko dana došli su Albanci. Preko livade sam trčao do kola gde su nas čekali naši kako bi nas prevezli do sigurnog mesta. Na nas su ispalili 90 metaka. Gledao sam ih kako mi pale i ruše kuću - priča on.

Kada su ušli u autobus, i u njemu čuli Albance, samo su molili Boga da najmlađa ćerka ne progovori.

- Moja žena je poreklom iz Makedonije i 2004. godine, kada sam se ja vratio sa ratišta i kada smo se već navikli na život u Vrčinu, odlučili smo da odemo kod njenih da ih posetimo. Tamo smo bili nekoliko dana, i odatle se uputili ka Kosovo, da vidimo ono što je ostalo od naše kuće… Mnogo smo tugovali.

Kada smo stigli u Obilić, posetili smo našu kuću i uputili se ka Beogradu. Prvi autobus koji smo videli, u njega smo i ušli, ali nismo znali da su unutra samo Albanci. Tokom puta, molili smo Boga da najmlađe dete zaspi – mnogo je volela da priča, a plašili smo se… ako bi neko od nas progovorio srpski jezik.

(Telegraf.rs)