Ako si Crnogorka nemaš ništa a Nišlijka i kašiku deli sa bratom: Običajno pravo jače od zakona u deobi imovine

Svoje iskustvo sa nasleđivanjem sa nama je podelila jedna čitateljka Telegrafa koja se sticajem okolnosti našla između ove dve krajnosti

Savremeno zakonodavstvo o nasleđivanju ispravilo je vekovnu nepravdu koja se sastojala u diskriminaciji žena u pogledu mogućnosti da ravnopravno dele porodičnu imovinu sa muškim potomcima. Međutim, šta će i da li će išta ćerka dobiti od roditelja, u stvarnosti i dan danas zavisi od običaja zajednice kojoj pripada jer je u mnogim sredinama običajno pravo i dalje jače od zakona.

Kod Crnogoraca, čak i onih kojima je Srbija domovina već generacijama, uglavnom se i dalje poštuje sinovljev primat u nasleđivanju. Kod Srba, naročito na jugu, ćerka je ravnopravna, a neretko i privilegovanija u odnosu na brata, kada se odlučuje o deobi imovine kako za života roditelja, tako i posle njihove smrti.

Preporučujemo

Svoje iskustvo sa nasleđivanjem sa nama je podelila jedna čitateljka Telegrafa koja se sticajem okolnosti našla između ove dve krajnosti.

- Roditelji su mi Crnogorci poreklom, jer su dede i babe i sa očeve i sa majčine strane otuda. Nijedno od njih Crnu Goru nikada nije posetilo ali se otkako znam za sebe čvrsto držalo tamošnje tradicije, posebno što se tiče položaja muških članova domaćinstva. Još pamtim da je majka ocu prala noge u lavoru, te da smo odgajani u uslovima gvozdene discipline. Međutim, dok se bratu gledalo kroz prste i kad su u pitanju ozbiljniji propusti, mene su od malih nogu obasipali lekcijama da moram da sačuvam porodični obraz, da se staram o roditeljima, da bespogovorno slušam muža i poštujem njegovu porodicu – opisuje svoje odrastanje ova Nišlijka.

Objašnjava da se takav stav prema ženskom detetu ispoljio i prilikom njene udaje.

- Znala sam da iz porodične kuće neću poneti ništa, kao što su se i moja majka i dve njene sestre odrekle svega u korist petorice braće. Neverovatno zvuči, ali to nisam osećala kao nepravdu jer sam bila naučena da bi uzimanje dela imovine bila sramota i za mene i za porodicu, te da bih tako izgubila poštovanje i ljubav i brata i roditelja. Od njih sam dobila nešto novca za svadbu što su oni smatrali dovoljnim a što nije pokrilo ni polovinu troškova. Nikada me nisu upitali koliko je svadba zaista koštala. Brat je ostao da živi sa roditeljima da bi nakon nekoliko godina otišao na rad u inostranstvo. Bez obzira na njegovo odsustvo, u kući mojih roditelja bila sam uvek samo gost, koji se ni za šta nije pitao. Ove godine mama je preminula, sledećeg meseca idemo kod notara radi odluke o zaostavštini. Posle trideset godina od udaje stvari se nisu promenile, brat će dobiti sve bez obzira na to što smo delili troškove brige o roditeljima jer ću se ja svega odreći da se ne bih zavadila sa ocem i sa njim – priča naša čitateljka.

Kako kaže, udajom za Nišliju suočila se sa sasvim suprotnim običajima koji joj na početku nisu smetali.

- Na jugu, a moguće i u ostatku Srbije, običaji se poklapaju sa zakonom. Sestra deli sa bratom kompletnu imovinu, za to sam znala jer sam rođena u Nišu. Nije mi smetalo ni kada je moja zaova, iz kuće u koju sam došla, iznela sve što nije bilo zakovano, sa obrazloženjem da je to imovina njenih roditelja. Nije mi smetalo ni to što se uselila u prizemlje kuće sa mužem, ni to što su njegovi roditelji nastavili da joj kupuju stvari kao da i dalje živi sa njima. Ono što mi jeste zasmetalo je što smo suprugovu polovinu kuće delili sa njegovim roditeljima koji su nam neprestano stavljali do znanja da su oni i dalje gazde. Nisu propustili da mi direktno ili indirektno stave do znanja da nisam donela miraz. Tako sam se našla između tri vatre, zaove koja je nastavila da izvlači od svojih roditelja sve što može, svekra i svekrve koji su se prema ćerki ponašali kao prema princezi a sinu kao pastorku i muža koji je odbijao da napusti kuću kako bismo započeli samostalan život, odbijajući da sve prepusti sestri i njenom mužu. Nakon svekrove smrti nije se mnogo toga promenilo, imovina je i formalno podeljena napola a svekrva je, mada joj je i ćerka priznala pravo plodouživanja na svom delu kuće kao i mi, ostala da živi sa nama 27 godina – sumira svoje porodično – imovinske prilike čitateljka Telegrafa.

Dodaje i da se ne kaje što od brata nije uzela ništa, ali da bi promenila odluku da prihvati život sa mužem, njegovim roditeljima, zaovom i njenom porodicom u istoj kući.

- Kajem se što nismo izašli iz te kuće i ostavili je zaovi i njegovim roditeljima. Lepo smo zarađivali i mogli smo da imamo svoj krov nad glavom. Kuća je bila stara i uložili smo ogroman novac da je dovedemo u pristojno stanje a uvek nam je prebacivano da smo je dobili od njegovih roditelja. Moj je savet da se dobro razmisli i prilikom deobe imovine, jer se ponekad prihvatanjem nasleđa mnogo više izgubi nego što se dobije – zaključuje svoju ispovest ova Nišlijka.

(Telegraf.rs)