Šok: Bivša liderka LGBT zajednice u Srbiji oštro napala Azdejkovića, Milićevića, Stojanovića...

Majda Puača je 2011. godine zbog pretnji napustila Srbiju

Bivša LGBT aktivistkinja Majda Puača oko 10 godina života provela je u LGBT+ aktivističkim krugovima u Beogradu. Bila je u organizaciji Povorke ponosa 2009. godine, a od 2011. ne živi u Srbiji. Državu je napustila zbog konstantnih napada i pretnji.

Ona se javnosti obratila esejem koji je posvetila prijateljicama i prijatelju iz Organizacionog odbora Povorke ponosa 2009. godine. Kako je dodala, iako nisu u stalnom kontaktu, zauvek iz veže "taj događaj koji je promenio sve, iako se na kraju nije ni desio".

Preporučujemo

Njeno obraćanje prenosimo u celosti.

Učešće u organizaciji beogradske Povorke ponosa 2009. u potpunosti je moj život izbacilo iz koloseka. Tih nekoliko meseci, od marta do septembra, bila sam na TV-u nebrojeno puta, kao lice događaja kome se protivila većina. I ne samo da se protivila, najava održavanja Povorke ponosa izazvala je eksploziju mržnje, pretnji i nasilja koja je trajala mesecima. Nasilje se prelilo u moj svakodnevni život i potrajalo je narednih par godina, sve dok nisam otišla iz Srbije. U to vreme, svega nekoliko aktivista je bilo "aut" u široj javnosti, i to je bilo to, a ja sam, htela-ne htela bila dosta prepoznatljiva, očigledno drugačija, pa još sva istetovirana i ispirsovana. I tako sam, među nasilnim homofobima, ponela titulu "glavne lezbače".

Da stvar bude još lepša, nekoliko meseci ranije štampane su i svima u poštansko sanduče dostavljene Bele stranice na kojima su, između ostalog, objavljeni moja adresa i broj kućnog telefona. S obzirom na to da sam jedina osoba na svetu sa ovim imenom i prezimenom, nije trebalo dugo da se moji podaci nađu na internet forumima neo-nacističkih i tzv. patriotskih organizacija poput Obraza, 1389. i njima sličnih.

Lezbejska organizacija Labris i nekadašnja Gej-strejt alijansa (GSA) predvodile su inicijativu da se ponovo pokuša sa organizacijom Prajda. Prošlo je dosta vremena od "krvave gej parade" 2001. godine koja je našoj generaciji nanela ogromne traume. Obrazloženje je bilo da su se političke i društvene prilike promenile, donesen je Zakon o zabrani diskriminacije, ustanovljena je institucija Zaštitnika građana i postojalo je generalno slaganje među LGBT organizacijama da su se stekli uslovi.

Radila sam tada, po pola radnog vremena, kao administratorka Labrisovog vebsajta, kao i finansijska administratorka feminističke organizacije Žene na delu. Moj aktivizam, s druge strane, bio je u neformalnom Kvir Beograd kolektivu, kome sam jedna od osnivačica.

Inicijalna namera mi je bila da pomognem organizaciju Povorke oko vebsajta i logistike, i na neki način podržim ovaj događaj koji mi politički nije bio sasvim po volji, ali svakako jako važan kao čin nekakve emancipacije i zauzimanja javnog prostora. Ili makar performans istog. Kad ono, međutim. Vrlo brzo se potvrdilo da je bilo kakva saradnja sa Borisom MIlićevićem i njegovom GSA potpuno nemoguća. I ranija iskustva sa njim su mi bila dosta negativna, i uključuju pretnje da će slati svoje drugare naciste na moja i vrata prijateljica-aktivistkinja iz Kvir Beograda, preko toga da se u nekom momentu ispostavilo da je njegova GSA, u nekoliko slučajeva, lažirala i preuveličavala slučajeve nasilja nad LGBT osobama u Beogradu i Srbiji. Takođe nas je "prijateljski" povezao sa novinarima besplatnih novina 24sata, koje su pred peti festival 2008. godine, uprkos našim molbama da to ne urade, objavile naslovnicu na kojoj je maliciozno pisalo nešto tipa "Tajni gej festival peti put u Beogradu", uz sliku nasilja sa Prajda 2001. To je ujedno bio prvi put da su učesnice i učesnici Kvir Beograd festivala fizički napadnuti od strane maskiranih batinaša.

Kada se Milićević pojavio sa svojom bulumentom na sastanak Organizacionog odbora Povorke u kancelariji Labrisa, gde su mu se pokunjeni članovi GSA obraćali sa "gospodine Predsedniče", bilo je jasno da taj ego i iluzija veličine neće biti laki za saradnju. Ja stvarno ne znam da li postoje adekvatne reči da opišu njegovo sumanuto diktatorsko ponašanje, pokušaje da sve kontroliše, urlanje na svakoga ko se ne slaže sa njim. Ali dok smo mi došle sebi od svog tog dranja, vrag je već bio odneo šalu. Atmosfera linča u javnom životu Srbije već se uveliko usijala, a Organizacioni odbor je, nako što je GSA na svoju ruku medijima saopštila datum, odlučio da ih isključi.

Osvajanje političke podrške za Povorku Ponosa, te 2009. bilo je mnogo teže nego što bi se moglo pretpostaviti. Čak je i velikim ljudskopravaškim organizacijama trebalo jako dugo da podrže, a nisu se libili da svoju podršku uslove vraćanjem GSA u Odbor, što se naravno nije desilo. Pokušavali su da nas primoraju da glumimo nekakvo zajedništvo sa čovekom koji je par godina kasnije postao član ratnozločinačke SPS. I tu negde mi se mute sećanja. Jurcanje po ceo dan, izjave za medije, pres konferencije, pregovori sa državom, prisluškivanje telefona, svaki dan pretnje nasiljem, na ulici, preko interneta, svuda. Okruže me po njih pet-šest momaka, pa ih nekako ubedim da sam luda i da se ne zajebavaju jer "će popiti batine od lezbače". Unose mi se u lice. Prete, dobacuju, psuju, opisuju šta će sve da mi rade i kako će da me "izleče". Onda u nekom momentu Boban Stojanović/Queeria izlazi iz Odbora, pa ubrzo počinje da nas kritikuje i menja teze po medijima. Ali on je malo dete za Predraga Azdejkovića, koji je, dok sam svakodnevno doživljavala pretnje i nasilje dolivao ulje na vatru, iznoseći izmišljotine i optužbe na račun Organizacionog odbora po medijima. Čak nas je optuživao i za finansijske malverzacije, iako smo jedini Organizacioni odbor koji je objavio pun finansijski izveštaj. Nerazumno iživljavanje ovog aktiviste-profitera, koji je danas ponosni član SNS, ne ostavlja me ravnodušnom ni posle svih ovih godina. Kakav nečovek namerno ugrožava živote drugih aktivista u jednoj jezivo opasnoj situaciji?

Pored svega toga, Odbor je bio pod "psihološkim merama" od strane policije. Uveravaju nas da će iz paraglajdera bacati narandže sa žiletima na učesnike Povorke. Puštaju nam snimke nekog džipa koji se zaleće u kordon. Na sve moguće načine pokušavaju da nas zastraše i ubede da ćemo mi biti krive za eventualno nasilje, a nikako ne sami nasilnici, koji pod punim imenima i prezimenima, uz punu podršku SPC, bez ikakvih posledica prete i najavljuju krvoproliće. A policija ništa, jer se slažu sa njima.

I onda jedan dan pred Povorku, dobijamo poziv da se nađemo sa tadašnjim premijerom Mirkom Cvetkovićem u zgradi Vlade. Sedi tamo sa šefom policije i raznim nekim facama u uniformama. Posle kraće rasprave, uručuje nam neki papir kojim se Povorka "izmešta na Ušće". Jedna po jedna, deremo se na umušenog premijera i odlazimo pravo na pres konferenciju u Medija Centar. Gotovo je.

Mora im se priznati, odličan spin su napravili jer je održavanje Povorke onemogućeno, a za isto smo optuženi mi. Nije bilo teško ubediti homofobičnu većinu. A ni gorepomenute prodane duše, naročito Azdejkovića, koji je po medijima insistirao na tome da je Povorka otkazana od strane nas, a ne zabranjena od strane države. Usput nas je i javno optužio za smrt francuskog navijača Brisa Tatona. Malo ljudi zna da smo posle nekog vremena tužili državu Srbiju, i Ustavni sud je doneo odluku u našu korist. Zabrana Povorke Ponosa 2009. bila je neustavna.

Goran Miletić, koji je danas šef beogradskog Prajda, nam je tada puno pomogao, i pravno i logistički, ustupivši nam kancelariju Civil Rights Defendersa, gde smo se osećale bezbedno. Svih tih meseci smo bili nekako izolovani, a Povorka je mesecima bila glavna politička tema u zemlji. Goran i ekipa iz Savetodavnog odbora su nam bili glas razuma, naročito u danima neposredno pred 20. Septembar, za kada je Povorka bila zakazana pod sloganom "Vreme je za ravnopravnost".

Šta se u međuvremenu desilo ne znam, ali znam da su Goran i ostali nekoliko godina kasnije nameravali da pravno registruju udruženje građana pod imenom Kvir Beograd, koje bi zvanično organizovalo gej paradu. Srećom, saznala sam na vreme, reagovala i sprečila taj beskrupulozni pokušaj krađe imena i prekajanja istorije. A zašto je Goran dopustio da Prajd sada vodi ovaj nadobudni fićfirić, čijeg imena ne mogu da se setim, to je zasebna priča. Organizacioni odbor sadašnjeg Prajda se ponaša bahato i prezirivo prema samoj LGBT zajednici preko čije grbače se bogati, putuje i pravi karijeru. Čak i u situaciji gde se naša vajna država opet igra populističkih igara i pokušajima zabrane, ne verujem im ni najmanje. Njihova vizija, gde se naplaćuje ulaz na dešavanja posle šetnje, gde su sponzori zle mega-korporacije poput Koka-Kole, ne može biti dalje od poente Prajda.

Iako država sasvim sigurno Prajd ne može da otkaže niti zabrani, može da kalkuliše količinom nasilja koje će namerno da dopusti. Setimo se samo Prajda 2010. koji su organizovali za državu podobni GSA, kojima je sasvim sigurno nešto obećano godinu ranije dok se država poigravala sa nama. Prajd 2010. je održan, izašlo je oko hiljadu ljudi, okruženo sa dve hiljade policajaca, koji su nas štitili od oko četiri hiljade podivljalih siledžija kojima je dopušteno da razlupaju ceo grad i naprave višemilionsku štetu. I vuk sit, i ovce na broju.

Pozvana sam da budem jedna od govornica, na skupu koji i do danas nosi titulu "državnog Prajda". Jedina sam imala govor koji je imao nekog smisla, jedina sam dobila ovacije od same zajednice, i takođe, jedino se moj govor nije našao na direktnom TV prenosu jer sam u istom kritikovala državni aparat. Sa prijateljicama i drugarima iz Organizacionog Odbora 2009. sam pod policijskom pratnjom dovezena i odvezena sa Prajda, dok su nemiri još bili u toku. Vozili su nas u "marici" i naredili nam da se sagnemo, da nas niko ne vidi kroz rešetke. Ne smem ni da zamislim šta bi se desilo da su nas uhvatili.

Taj državni Prajd je za mene doneo novi talas nasilja. Sve moje prijateljice i prijatelji, svi koji su sa mnom šetali ulicama Beograda su do tada uveliko iskusili bar neki deo nasilja s kojim sam se svakodnevno suočavala. Uvek sa suzavac sprejem u džepu i sa Martinkama na nogama, i to onim što imaju metalni oklop oko prstiju, tako je izgledao svaki moj izlazak iz kuće tokom dve godine. U skoro svim situacijama kada me neko napao, ljudi su samo stajali sa strane i gledali, niko mi od tih slučajnih prolaznika nije pomogao. Čast izuzecima, kao što je momak koji je vodio teretanu na dnu Skadarlije, koji je stao u moju odbranu nakon što je ceo tim ragbista počeo da mi preti dok sam vežbala. Takođe, komšije sa Dorćola su me uverile da će "svi muškarci iz naše zgrade" da me brane ako bude zatrebalo. I danas mi oči zasuze kad se setim toga.

Nekoliko meseci kasnije, u januaru 2011. otišla sam iz Srbije za Njujork, gde sam nakon par godina dobila politički azil. To u praksi znači da, sve dok nisam dobila američko državljanstvo osam godina kasnije, nisam mogla da uđem u Srbiju. Izgubila sam sve, i morala sam, mic po mic, da započnem život ispočetka, daleko od svih i svega što znam i volim. U imperijalističkoj, neljudskoj zemlji koju prezirem, i u kojoj sam se našla igrom slučaja, ali to je tema za neku drugu priliku. Ostaje taj osećaj da mi je sama duša oštećena zbog gubitka svega. Usamljenost kakvu nikad ranije nisam doživela. Iako sada imamo pametne telefone i brz internet, ništa ne može da nadomesti činjenicu da je decenija prošla, da roditelji, porodica i prijatelji stare, rađaju decu, bratovi klinci odrastaju bez prisutne tetke, praznina i bol koji su uvek tu sa mnom.

Sve ovo pišem jer gledam šta se trenutno dešava, duboko razočarana i zgađena jer su najgori LGBT aktivisti moje generacije uspeli da se nametnu kao nekakvi predstavnici zajednice, jer su korisne budale za svaku vlast, iako im je odavno već mesto na smetlištu istorije.

Bolje se može i mora, nove generacije su stasale, i ja im od srca želim da se ne predaju zbog šačice profitera i parazita koji su mnogima ogadili aktivizam kao takav.

(Telegraf.rs)