Koliko se iznervirate kada vidite ovakav prizor? Elektronski otpad najbrže raste, opasan po sredinu i zdravlje

*Eelektronski i električni otpad raste zbog povećanog broja proizvoda na tržištu koji su niskog kvaliteta *Poseban problem i izazov predstavljaju otpadne baterije *Zakon o upravljanju otpadom i podzakonski akt koji se odnosi na elektronski i električni otpad doneti su 2009. i 2010. godine

Sećate se scene od pre godinu dana kada je Moravom plutao frižider? Sličan prizor nešto ranije zabeležen je u glavnom gradu, kada je snimljen isti uređaj kako Savom "pliva" ka Ušću.

Neretko, ako se zaputite srpskim drumovima, pored njih ćete naleteti na divlje deponije, a na njima i pokoji bačeni televizor, monitor, lampu, kablove i druge električne uređaje koje gotovo svako domaćinstvo poseduje.

Preporučujemo

I dok ljudi često imaju nedoumicu kako da se reše nepotrebnih uređaja, pa kao rešenje često biraju nesmotreno odlaganje "tamo gde im je lakše", električni i elektronski otpad ima najveću tendenciju rasta na godišnjem nivou, a njegova reciklaža nametnula se kao solucija kojom se sprečava zagaženje životne sredine.

Do velikog rasta ove vrste otpada došlo je usled brzog tehnološkog napretka i niske cene električnih i elektronskih proizvoda, objašnjava za Telegraf.rs Marko Vučenović iz Udurženja reciklera Srbije.

- Tržište je preplavljeno proizvodima niskog kvaliteta, čiji je upotrebni vek kratak. Neretko je popravka ovakvih uređaja nemoguća ili neisplativa, usled loše konstrukcije i nedostatka rezervnih delova i servisne mreže. U svetu se godišnje generiše preko 50 miliona tona električnog i elektronskog otpada, sa rastom od oko 4-5 % godišnje. Gotovo četvrtina od ove količine stvara se u Evropskoj uniji, gde u najrazvijenijim zemljama građani generišu i preko 16 kg električnog i elektronskog otpada godišnje - kaže Vučenović.

Reč je, navodi naš sagovornik, o izuzetno kompleksnim uređajima, koji sadrže i preko 1000 hemijskih supstanci i jedinjenja, od kojih su mnoga štetna po životnu sredinu i zdravlje ljudi. Tu se posebno ističu olovo, hrom, živa, barijum, kadmijum, polihlorovani bifenili.

- Sa druge strane, reciklaža predstavlja novu sirovinsku bazu, reciklažom ne samo da sprečavamo direktno zagađenje životne sredine, već i smanjujemo potrebu za korišćenjem novih prirodnih resursa, odnosno potrebu za daljim narušavanjem prirode.

Tretman otpada vrši se u zavisnosti od vrste uređaja. U procesu tretmana dobijaju se različiti materijali, poput stakla, aluminijuma, gvožđa, bakra, plastike i dr.

- S obzirom da ova vrsta otpada većinom spada u kategoriju opasnog otpada, radi bezbednosti procesa i dalje upotrebe potrebna je tehnologija koja obezbeđuje izdvajanje opasnih materijala i pravilno i neškodljivo skladištenje. Uz upotrebu savremene tehnologije, rezultat reciklaže većine električnih i elektronskih proizvoda su reciklati visokog stepena čistoće, koji su spremni za ponovnu upotrebu kao sirovina. Pojedine komponente i vrste materijala zahtevaju posebnu vrstu tretmana u specijalizovanim postrojenjima, zbog čega se one izvoze, kao što su npr. pojedine vrste plastike i hlorofluorougljenici. Poseban problem i izazov predstavljaju otpadne baterije.

U Srbiji se sakupljaju i izvoze baterije koje su predate na reciklažu u okviru uređaja (laptopa, telefona, daljinskog upravljača i sl.), jer su za električne i elektronske uređaje predviđena podsticajna sredstva. Na taj način se godišnje zbrine oko 20 tona otpadnih baterija, dok su procene da svaki građanin godišnje generiše oko 1 kg otpadnih baterija. Zbog ovoga je hitno potrebno obezbediti podsticaje za zbrinjavanje otpadnih baterija putem izvoza, a kako bi se uspostavilo organizovano sakupljanje i sprečile posledice po životnu sredinu i zdravlje ljudi - dodaje Vučenović.

Država ne raspolaže preciznim i pouzdanim podacima o količinama električnih i elektronskih proizvoda koji se stavljaju na tržište.

- Sa druge strane, u periodu od 2011. do 2021. godine naši operateri ukupno su zbrinuli oko 320 hiljada tona EE otpada, pri čemu su godišnje količine od početka ovog perioda učetvorostručene, sa oko 10.000 t na preko 40.000 tona godišnje. Procena je da prosečan građanin Srbije generiše više od 7 kg električnog i elektronskog otpada godišnje. Takođe, naši operateri imaju najsavremenije pogone u ovom delu Evrope i kapacitet da prerade i veće količine električnog i elektronskog otpada od onih koje se sakupe, tu se posebno ističu E-reciklaža iz Niša i Božić i sinovi iz Pančeva. U tom smislu, ne postoje razlozi za brigu. Izazovi u pogledu sve većih količina ogledaju se u potrebi izgradnje racionalnog sistema za sakupljanje i uređenog i predvidivog sistema za finansiranje zbrinjavanja otpada - objašnjava Vučenović.

Postojeća regulativa i njena primena

Zakon o upravljanju otpadom i podzakonski akt koji se odnosi na elektronski i električni otpad doneti su 2009. i 2010. godine.

- Međutim, ovim propisima nije izvršena puna transpozicija direktiva EU koje regulišu upravljanje otpadnom električnom i elektronskom opremom u zakonodavstvo Srbije. Pored toga, nakon višegodišnje primene propisa pokazalo se da sadrže niz slabosti u pogledu upravljanja posebnim tokovima otpada. Princip "zagađivač plaća" nije do kraja implementiran, dok princip "produžene odgovornosti" uopšte nije zastupljen u upravljanju posebnim tokovima otpada - kaže Vučenović i dodaje:

On dodaje da postoje i propusti u pogledu primene regulative.

- Počevši od crnog tržišta električne i elektronske opreme, preko brojnih registrovanih subjekata koji izbegavaju plaćanje naknade za posebne tokove otpada, što dovodi do nelojalne konkurencije i kompromituje čitav sistem naknada i podsticaja u oblasti zaštite životne sredine. Takođe, operateri su praktično onemogućeni da vrate na tržište električne i elektronske uređaje koji su predati na tretman, a za koje se ispostavi da su ispravni ili se mogu popraviti, čak ni u vidu donacije. Teško je govoriti o razumnom upravljanju otpadom, kada se onemogućava poštovanje zakonom utvrđene hijerarhije upravljanja otpadom, gde se na prvom i drugom mestu nalaze prevencija nastanka otpada i priprema za ponovnu upotrebu.

Postoje i određeni problemi sa sakupljanjem pojedinih posebnih tokova otpada.

- Dok je sakupljanje ovih vrsta otpada od privrednih subjekata pravno jasno regulisano, kako u smislu njihovih obaveza, tako u pogledu mogućnosti i prava sakupljača i operatera, imamo prilično problematičnu situaciju sa posebnim tokovima otpada iz domaćinstava i u pogledu regulative i u pogledu nedostatka infrastrukture.

Zbog toga je potrebno jasno definisanje kriterijuma i odgovornosti, a posebno s obzirom na planiranu dinamiku izgradnje reciklažnih dvorišta, utvrđenu Programom upravljanja otpadom u Republici Srbiji 2022-2031. godine i pratećim Akcionim planom. Takođe, potrebno je obezbediti okvir za efikasan i ekonomičan sistem za sakupljanje ove vrste otpada, pre svega kroz omogućavanje i propisivanje obaveze trgovcima da preuzimaju pojedine otpadne električne i elektronske uređaje, uz definisanje jasnih uslova i izuzimanje ovih subjekata iz obaveze vođenja propisanih evidencija i ishodovanja dozvola za skladištenje otpada - navodi Vučenović.

- Kada su u pitanju naši operateri, ključni problem je neuređen okvir za podsticaje za ponovnu upotrebu i iskorišćenje otpada. Zakon o Fondu za zaštitu životne sredine prestao je da važi 2012. godine.

Kako dodaje, tek izmenama i dopunama Zakona o zaštititi životne sredine 2016. godine dat je zakonski osnov da se propišu kriterijume i način dodele podsticaja. Navodi i da to nije učinjeno, a posledica je da sada imamo stanje nesigurnog poslovanja.

- Teško je sada i okvirno proceniti koliku štetu je to pričinilo reciklažnoj industriji, ali i državi u celini, zbog nerealizovanih investicija koje bi se sigurno desile da uređenom kontekstu.

Prevencijom i poštovanjem obaveza do rešenja

Govoreći o potencijalnim rešenjima za smanjenje ove vrste otpada, Vućenović kaže da je prvi korak poštovanje obaveza u procesu evropskih integracija i poštovanje postojećih načela i normi sadržanih u važećem Zakonu o upravljanju otpadom.

- Direktiva EU o otpadnoj električnoj i elektronskoj opremi kao prvi prioritet postavlja sprečavanje nastajanja ove vrste otpada. To je predviđeno i našim Zakonom o upravljanju otpadom, s obzirom se prevencija nalazi na vrhu hijerarhije upravljanja otpadom. Navedeno podrazumeva određene standarde kvaliteta i pravila u pogledu garantnih rokova, servisiranja i obezbeđivanja rezervnih delova, zbog čega je ova materija u uskoj vezi sa pravima potrošača.

Ovo ukazuje da načela zaštite životne sredine i upravljanja otpadom treba da budu uvažena i prilikom normiranja u drugim oblastima. Svaka mera koja ima za cilj smanjenje količina otpada načelno je za pohvalu. Rešenja poput propisivanja određenih obaveza za proizvođače treba da budu praćena ozbiljnom analizom tržišta i adekvatnim periodom za prilagođavanje, radi izbegavanja ozbiljnijih potresa i prelivanja troškova na građane, posebno na ugrožene delove stanovništva. Posebno je bitno da se pažnja usmeri na mere koje bi dale ozbiljnije rezultate u pogledu prevencije stvaranja otpada i to onih vrsta koje u značajnoj meri ugrožavaju životnu sredinu i zdravlje ljudi, odnosno određivanje prioriteta.

(Telegraf.rs)