Majka strepela kad je otišao na prvi trening, a sad osvaja medalje: Lazar vidi samo 3 odsto, ali je najbolji

- Nije bilo lako, ali roditelji su me uvek usmeravili da ono što imam iskoristim do maksimuma - kaže on

Čačanin Lazar Filipović osvojio je bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu u paratriatlonu u Poljskoj, a na velikom uspehu čestitao mu je i predsednik Srbije, Aleksandar Vučić. Ovaj mladić najbolje dokazuje da snaga volje nema granice i da možete sve ukoliko to dovoljno želite. Vidi manje od tri posto, što ga samo medicinski svrstava u kategoriju slepih i slabovidih osoba. Od malena je pokazivao izuzetnu sklonost ka sportu i hendikep ga nije sprečio da u tome uspe. Biciklizam je njegova ljubav od malih nogu i u ovom sportu spoznao je sve svoje mogućnosti i osvojio brojne medalje na međunarodnim takmičenjima, a sada se okitio i evropskom bronzom.

- Nije bilo lako, ali roditelji su me uvek usmeravili da ono što imam iskoristim do maksimuma. Uz bicikl mogu da dišem punim plućima i da živim to što jesam. U ranom detinjstvu nisam ni bio svestan problema koji imam, niti da uopšte imam problem. Jednostavno tako sam živeo, rastao i sve je to bilo normalno za mene, jer nisam znao da postoji drugačije. Tako sam vaspitavan, tako su se u porodici ponašali prema meni. Rastao sam kao ravnopravan član porodice, sa ogromnom željom da jednog dana postanem sportista  - kaže Lazar za agenciju RINA.

Preporučujemo

Za Lazara sport je najvažnija, ali ne i jedina oblast u kojoj postiže rezultate. I dok večiti studenti pronalaze razloge da ne uče i konstantno produžavaju rok studiranja, ovaj Čačanin iako vidi kao kroz lupu zagrejao je stolicu i diplomirao na Fakultetu medicinskih nauka u Kragujevcu i postao fizioterapeut.

- Učio sam iz knjiga koje su koristile i moje kolege, ali mi je za čitanje trebalo tri puta više vremena nego njima. Možda mi je to pomoglo da budem više fokusiran, da vidim nešto što možda oni nisu. Voleo bih da objedinim to što sam naučio kroz sport i na fakultetu. Da mlađim generacijama prenesem znanje i iskustvo, i da pomognem nekom da dođe do svetskog vrha - rekao je Lazar.

On ne poriče da je u njegovoj borbi bilo trenutaka kada je trebalo prevazići sve strahove i nesigurnosti, pre svega sopstvene, a potom i brojne strepnje roditelja. Trebalo je hrabrosti i inata upustiti se u sportske avanture, koje su se često kosile i sa medicinskim preporukama i mišljenjima. Uz podršku onih kojima veruje, Lazar je najviše verovao u sebe i uspeo trnovitim putem do vrha.

Ali, cela ova priča ne bi bila moguća bez ogromne i bezuslovne podrške roditelja i brata, velikih odricanja i strahova, a nadasve sigurnosti da zajedno mogu prevazići sve prepreke, kojih je zaista bilo mnogo.

- Prvi njegov odlazak na biciklistički trening, za mene je bio prilično stresan. Molila sam se Bogu samo da se vrati živ kući. Ali, svaki sledeći trening lakše sam prihvatala, shvatila sam da je to njegov život i radost. To mi je davalo vetar u leđa - priča Lazareva majka Ljiljana.

Osim bronze na Evropskom prvenstvu u Poljskoj, pre Evrope više od pet godina okitio se i zlatom na ovom takmičenju. Pobedio je na Svetskom kupu u Francuskoj, Engleskoj i Španiji.

(Telegraf.rs)