Aleksandra je imala 3 godine kad je bombardovana kolona izbeglica: Izgubila oca i dedu, a kasnije i majku

Aleksandra danas hrabro govori o poginulim Srbima iz Like i Dalmacije na Petrovačkoj cesti između Bosanskog Petrovca i Ključa

Aleksandri Stijelji su, u bombardovanju izbegličke kolone na Petrovačkoj cesti 1995. godine, poginuli otac i deda, a malo kasnije majka joj je umrla na porođaju. Rodila je njenu sestru Tanju i preminula. Aleksandra hrabro govori o poginulim Srbima iz Like i Dalmacije na Petrovačkoj cesti između Bosanskog Petrovca i Ključa, prenosi RTS.

Ovako je o Petrovačkoj cesti posle Drugog svetskog rata pevao Branko Ćopić. O sličnoj tragediji, koja će se na istom mestu ponoviti pola veka kasnije, 7. avgusta 1995, niko ne peva, ali priča.

Preporučujemo

Aleksandra Stijelja (30), rodom iz Zagrada kod Benkovca, dan nakon što je podignuta prva optužnica protiv četiri oficira hrvatske vojske, zbog sumnje da su naredili akciju u kojoj su stradali civili u izbegličkoj koloni "Oluje", hrabro govori o poginulim Srbima iz Like i Dalmacije na Petrovačkoj cesti između Bosanskog Petrovca i Ključa.

Trinaestoro srpskih civila, od kojih šestoro dece, poginulo je u dva dana, u koloni koja je već napustila Hrvatsku i prešla na teritoriju BiH.

Tada je imala tri i po godine, ali se, kaže, veoma dobro seća detalja:

- Bila sam sa mamom, babom i bratom u kamionu. Kroz otvor na ceradi videla sam avion i pokazala mami koja je bila trudna, u devetom mesecu. Mama me je zagrlila, a njena ruka je nekoliko trenutaka kasnije bila krvava od gelera. Sledeće čega se sećam jeste kako kamion staje i da žene počinju da vrište. Neko me iznosi iz njega, a ja potom gledam u jedan automobil koji gori. U njemu su bili moj tata i deda - priseća se Aleksandra.

Tri nedelje kasnije, mama se porodila u Novom Sadu. Odmah potom, pala je u komu i za dva dana preminula. Rodila je drugu ćerku, Aleksandrinu sestru Tanju. Njih dve i brata Savu odgajili su ujak i ujna u Barajevu.

"Njima sam bez prestanka govorila o avionima. Tada nisam znala da su to bili migovi", kaže Aleksandra. "Godinu i po dana nakon događaja na Petrovačkoj cesti skoro da nisam ništa jela, stalno sam povraćala, a baba je, svaki put kad pomenem avione, govorila ujaku i ujni da me skole i da ne pričam gluposti."

Kada je napunila osam godina, stekla je, kaže, potpunu sliku o tome šta se zapravo dogodilo u avgustu 1995:

- Ja od svoje osme godine ne želim da prestanem da pričam o tome. Odrasla sam u Barajevu, udala se, živim u Nemačkoj, ali svih ovih godina sam verovala da će pravde biti - poručuje ona.

Kada je posle 27 godina podignuta prva optužnica za zločine počinjene u "Oluji", Aleksandra kaže da joj je drago i da se nada da će pravda biti zadovoljena.

- Meni to ništa posebno neće promeniti, ali mi je drago zbog našeg naroda. Žrtve se plaše da govore o onome kroza šta su prošle sa svojim porodicama, jer bude pretnji sa svih strana, pogotovo na društvenim mrežama. I ja sam ih doživela… Svaki put kada 5. avgusta postavim neku sliku, stiže mi gomila neprimerenih komentara, ali ja ne odustajem. Ljudi treba da znaju šta se dogodilo - kaže sagovornica.

Ona nije Marija od sedam godina iz Ćopićeve pesme, jer je srećom preživela. Razgovor za Radio Beogad 1 završava rečima:

- Ja sam uvek verovala u pravdu. Posle 27 godina, kad je konačno podignuta prva optužnica, na neki način sam je i dočekala, ali… Ja sam mlada, život je preda mnom, a neki ljudi su sada u poznim godinama - priča ona.

Zato se, kaže, žrtve nikada ne smeju plašiti priče o istini.

(Telegraf.rs)