Prošle godine u Srbiji podneta 174 zahteva za azil, odobreno 14: "Kad aplicirate, ne smete da radite 9 meseci"

Azil dobijaju ljudi iz različitih zemalja - od Iraka, Sirije, Avganistana, Afrike, pa čak i sa Kube

Oko 60.000 izbeglica godišnje prođe kroz Srbiju, ali malo njih odluči da ostane u našoj zemlji, još manje uspe u toj nameri. Prošle godine 2.306 osoba izrazilo je nameru da podnese zahtev za azil u Srbiji. Do drugog koraka - podnošenja zahteva - stiglo je njih 174, a azil i dobilo svega 14. Gotovo polovina onih koji podnesu zahtev u međuvremenu napusti Srbiju, ostali najčešće budu odbijeni.

Abdulrahman iz Sirije jedan je od retkih koji je odlučio da ostane i potraži azil. Pred kamere ne želi jer, kako kaže, ne zna srpski dovoljno dobro.

Preporučujemo

- Čekao sam skoro osam-devet meseci. Procedura je bila normalna. Dok sam čekao, počeo sam da radim u nekom restoranu da bih skupio novac i kupio laptop. Sad u avgustu punim 26 godina. Ujutru radim u pekari, a po podne na laptopu. Napraviću ilustrovani rečnik, srpsko-engleski i srpsko-arapski - napisao je 26-godišnji Abdulrahman u poruci za RTS.

Mnoge izbeglice, međutim, nemaju sreće niti dobijaju besplatnu pravnu pomoć kao Abdulrahman. I na putu do azila često prolaze svojevrsni test strpljenja.

Iako je zakonom propisano da se na zahtev odgovori za tri meseca, nekad se čeka i dve godine. Najveći broj zahteva bude odbijen.

- To znači da se ne ulazi u suštinu njihovog zahteva, u probleme zbog čega oni dolaze ovde nego su zbog nekih procesnih razloga njima taj zahtev i odbaci. Procesni razlozi su često - te nisu bili dostupni Kancelariji, nisu se javili na vreme, ili nisu došli u kamp u koji su bili upućeni u roku od 72 sata, sitnice koje u svakom slučaju onemogućavaju da se zaista utvrdi da li je u pitanju osoba izbeglica ili nije - objašnjava Radoš Đurović iz Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila.

Pravnik za ljudska prava Nikola Kovačević objašnjava da se mali broj međunarodnih zaštita koji je priznat ljudima koji su tražili azil u Republici Srbiji može donekle dovesti u vezu sa tim da ljudi ne žele da ostanu, ali i da često ne vide perspektivu za integraciju u srpsko društvo.

- Onog momenta kad aplicirate za azil, vi devet meseci ne smete da radite, vama zakon o azilu i zapošljavanju stranaca onemogućava da kao tražilac azila pristupite tržištu rada, što je potpuno besmisleno i to je nešto što, recimo, ljudi koji sede u kampu i ne rade ništa obeshrabri i odluče da odu. Kada aplicirate za azil u Nemačkoj, vi istog momenta dobijate radnu dozvolu - objašnjava Kovačević.

Jedan od razloga zbog kojeg se odobrava malo zahteva, naši sagovornici vide i u lošoj organizaciji institucija koje donose odluke o azilu.

- Niski su kapaciteti kancelarije, komisije Upravnog suda, ali ta vrsta nedostatka kapaciteta u najmanju ruku ne bi smela da se negativno odslikava na postupke azila dece bez pratnje, žrtvi rodno zasnovanog nasilja, žrtvi trgovine ljudima, žrtvi torture. Mislim da bi u najmanju ruku broj odluka koje su pozitivne bio daleko veći kada bi se među tim svim predmetima koji se započnu na godišnjem nivou odabrali oni koji se odnose na ranjivije ljude jer kod njih nije sporno da li će dobiti azil ili neće, sporno je što oni čekaju nerazumno dugo. Zašto bi Sirijka sa dvoje male dece čekala godinu i po dana - ukazuje Nikola Kovačević.

Radoš Đurović objašnjava da je, ako se posmatra statistika, jasno da je ovaj postupak potpuno nefunkcionalan.

- On, ustvari, omogućuje samo uskom krugu ljudi koji imaju sreće da kontaktiraju i da dobiju besplatnu pravnu pomoć u tom postupku istraju i da dobiju zaštitu kod nas - ističe Đurović.

Dodaje i da ljudi koji dobijaju azil ne mogu da se svrstaju u neku specifičnu kategoriju koje bi ih sve objedinile. Azil dobijaju ljudi iz različitih zemalja - od Iraka, Sirije, Avganistana, Afrike, pa čak i sa Kube.

Malo je Ukrajinaca podnelo zahtev za azil u Srbiji. Više, nekoliko desetina, zatražilo je privremenu zaštitu. Uz nju ide pravo na školovanje, zdravstvenu zaštitu, zaposlenje. Reč je, tvrde upućeni, o potpuno drugačijem institutu u odnosu na azil.

- Sam koncept i ideja privremene zaštite počiva na okolnostima koje podrazumevaju da je naglo došlo do skoka broja ljudi koji su prima facie izbeglice i za koje nijedna država nema kapaciteta da sad individualno razmatra svaki zahtev za azil. Ono što se postavlja kao pitanje je zašto taj mehanizam nije bio aktiviran kada smo imali izbegličku krizu 2015/16. godine - navodi Kovačević.

Od 2008, kada je uspostavljen nacionalni sistem azila, do kraja 2021. godine, Kancelarija za azil je usvojila ukupno 208 zahteva.

Podaci pokazuju da u čitavoj Evropi pada broj odobrenih azila. U Makedoniji već godinama nije odobren nijedan, a u Mađarskoj prošle godine svega 12.

(Telegraf.rs)