Priroda nam je poklonila jedinstveni park kod Pančeva, a mi ga uništavamo: Guši se i nestaje u smeću i mulju

Jedinstven je po tome što se ne zna da li je reka, jezero ili nešto treće

Ponjavica, nesvakidašnja vodena površina, smeštena na oko 14 kilometara jugoistočno od Pančeva u blizini sela Omoljice i Banatskog Brestovca, zvanično zaštićeni park prirode i šarolikog biljnog i životinjskog sveta, već godinama se guši u mulju i praktično nestaje, a rešenja već dugo nema.

Preporučujemo

Ponjavica je vodotok dužine oko 13 kilometara i prosečne širine od oko 30 metara, a jedinstven je po tome što nema jasnog početka i kraja i ne zna se da li je reka, jezero ili nešto treće.

Omoljčane i Brestovčane veoma brine nagomilavanje mulja kojeg prema istraživanjima iz 2006. godine u Ponajvici ima preko ogromnih 1.350.000 kubika (a sada i mnogo više).

Neki od njih su godinama pokušavali da pronađu rešenje za taj problem, ali astronomski troškovi bili su nepremostiva prepreka za bilo kakve ozbiljine pomake.

Ipak, odnedavno je vlasnik uspešne lokalne firme, Jovica Božić, kojeg uspomene iz detinjstva vezuju za Ponjavicu, odlučio da se uhvati u koštac sa ovim velikim problemom, pa je nabavio mašinu sa hvataljkom kojom je izvađeno mnogo mulja, što je ipak tek oko pet odsto od ukupne količine blata.

Radovi su momentalno u prekidu, jer po zakonu nisu mogući u vreme vegetacije, pa će biti nastavljeni najesen.

Omoljčanin Slobodan Ristić, mašinski inženjer u penziji i jedan od učesnika u pomenutom projektu, izuzeno velikom i skupom i po svetskoj kategorizaciji, kaže da su to prvi konkretni pomaci koji ulivaju nadu da Ponjavica može da se vrati u nekadašnje stanje, iako mnogi u to nisu verovali.

- Bila je to čista voda, ali vremenom je došlo do zamuljavanja, koje mahom nastaje izumiranjem biljaka i nanošenjem prašine sa polja. Reč je o mešavini peska i gline, u kojem na sreću nema teških metala i toksičnih materija, pa može da se odlaže bez prerade, a za sve to imamo i certifikat od adekvatne ustanove - objašnjava Ristic.

Da je voda u Ponjavici bila bistra sa veoma malo mulja dobro se seća i predsednik brestovačkog ekološkog udruženja „Naša Ponjavica" Momčilo Čurić.

- Ovo prirodno dobro ne može se spasiti bez ljudske pomoći, a "načeta" je još šezdesetih godina prošlog veka s početkom primene veštačkog đubriva, čiji su nerastvoreni delovi potom dospevali u korito i podsticali enormno bujanje vegetacije i bez ikakvih kontra mera. Vegatacija je potom trulila i pravila mulj, a on je zatrpavao izdane, čime je Ponjavica izgubila vezu sa podzemnim vodama i počela da presušuje - navodi Čurić.

On dodaje da ideja bila je da se pokuša sa bakteriloškim razlaganjem mulja, ali to bi moglo samo da eliminiše meki sloj, dok bi, kaže, tvrdi opet morao da bude uklonjen fizički.

Ponjavica je prepoznatljiva je po raznim zaštićenim vrstama ptica, kao i ostrva na kojem se one legu velikom broju, a tu je bogat riblji fond, ali on nije onakav kakav je nekad bio.

- Mnogo je siromašniji, a velikih problema imamo sa američkim cverglanom, koji uništava mlađ, kao i sa kormoranima, jer oni enormno izlovljavaju ribu - kaže Predrag Sakić, predsednik omoljičkog Udruženja sportskih ribolovaca „Šaran".

On dodaje da dalje ima pecaroša, iako to nije ni blizu kao nekad.

- Ipak, i dalje ima krupnih šarana, kao i somova, u šta smo se uverili pre nekoliko godina kada je jedan ogroman kapitalac stradao u ribokrađi - kaže Sakić.

Donedavno su stradavali i mladi labudovi, jer su, kaže, uletali u mreže krivolovaca, čega je sada manje zahvaljujući angažovanju ljudi iz čuvarske službe JKP-a "Zelenilo".

- Vredi spomenuti i vidre, a jedan par sa mladuncima mogao se videti naročito zimi kada su hodali po ledu - navodi Sakić.

On ističe da Ponajvica mnogo znači njihovom udruženju, koje mlade animira organizacijom školica pecanja i akcijama čisćenja prirode od nagomilanog smeća.

I aktuelni direktor Osnovne škole „Dositej Obradović" iz Omoljice Vladimir Ristić nastoji da putem raznih projekata prenese đacima svoju ljubav prema Ponjavici.

- Ponjavica je naročito atraktivna leti i mnogi su tamo naučili da plivaju. Ni zimi kada zamrzne nije bilo dosadno. Recimo, moj otac je bio pionir klizanja, a dok nije bilo trske mogli smo da se slićugamo po sedam-osam kilometara u kontinuitetu. Iz toga se razvio i hokej, u čemu sam i ja godinama aktivno učestovovao - kaže Risticć.

Iako je u poslednje vreme, otkada se o ovom zvaničnom parku prirode brine čuvarska služba pančevačkog Javnog komunalnog preduzeća „Zelenilo", situacija u nekim segmentima popravljena, naročito u pogledu ribokrađe, pošumljavanja ili poribljavanaja, ipak je neophodno još mnogo ljudskog truda kako bi se ova oaza iiščupala iz blata u koje neumitno tone.

(Telegraf.rs)