Kako je sav značaj Vaskrsenja otac Justin Popović objasnio u jednom tekstu 1925.

„Zato Vaskrsenje Njegovo beznadežno srce čovekovo ispunjuje živom nadom, nebivalom nadom i radošću. Bez Hristovog Vaskrsenja: život bi bio besmislen, stradanja bi bila neopravdiva, patnje bi bile neiskupljive”, pisao je otac Justin

Hristos vaskrse! Srećan Uskrs!

Danas je najvažniji dan u hrišćanstvu, pokretni praznik kojim se proslavlja vraćanje Isusa u život, posle njegovog stradanja i njegove smrti na krstu i njegovog pogreba u grobnici koju mu je ustupio Josif iz Arimateje i posle silaska u Ad.

S obzirom na njegov značaj, Vaskrs se ne može obrađivati površno. Ali ne može ni svako pokušavati da prenese ljudima suštinu samog događaja; za tako nešto potreban je teolog.

Zato se okrećemo jednom tekstu oca Justina Popovića, koji je objavljen 1925. godine, pre bezmalo jednog veka. Budući da je tekst već sam po sebi obiman, nećemo dužiti s uvodom.

Jedna mala napomena: radi preglednosti i lakšeg čitanja, uklonili smo navođenje izvora; njih možete pronaći u tekstu na dolepriloženom linku.

Novozavetno učenje o Vaskrsenju

Vaskrsenje Gospoda Hrista potisnulo je sva dela, sva čuda, svu dogolgotsku biografiju Hristovu, i silom svoje neizmerne vrednosti nametnulo sebe za centar hrišćanstva. Ako se hrišćanstvo može svesti na događaj, onda je taj događaj — Vaskrsenje Hristovo.

Ako se hrišćanstvo može sabrati u jedan dan, onda je taj dan — ne dan rođenja Isusovog, već dan vaskrsenja Isusovog. Ako hrišćanstvo ima početak u vremenu, onda ono počinje ne od Vitlejema, već od Vaskrsenja. Svojom neobičnom i neodoljivom stvarnošću fakt vaskrsenja Hristovog postaje temelj hrišćanske propovedi.

Ono je osnovni fakt; ne pođe li se od njega, ne može se pronići u složenu tajnu Ličnosti Hristove. Vaskrsenjem se objašnjava Ovaploćenje. Do vaskrsenja Gospod Hristos je učio o večnom životu; vaskrsenjem je dokazao da je On — večni život. Sva Njegova nauka — u vaskrsenju dobija opitnu, eksperimentalnu potvrdu i objašnjenje. Ne primi li čovek tu najočigledniju potvrdu, očiglednija mu se neće dati.

Raspećem na Golgoti užas smrti je uspeo da od učenika Hristovih načini nemoćne očajnike, i da ih sablazni. Razbegla se vera, prepala se ljubav, skrhala se nada. Do juče božanski svemoćni, učenici su danas očajno nemoćni; do juče imali su vlast nad smrću, vlast nad nečistim duhovima, vlast nad bolestima, a danas strahota smrti napada na njih i iz duša njihovih isteruje svu tu vlast.

O raspetog Isusa sablaznili su se i oni koji su se kleli da se nikad neće sablazniti o Njega. Ne treba se varati: sramna smrt na krstu bila je, jeste, i uvek će biti najveća sablazan za sve ljude, koji svu Ličnost Hristovu svode na taj momenat i sude o Hristu samo kroz taj momenat. Hristos je za njih ili bezumlje ili sablazan, trećega nema.

Ako se čovek zadrži na krsnoj smrti Hristovoj kao na završnom momentu Njegovog života, onda se ne može ne sablazniti o Njega. Kad je metežni i buntovni Niče to učinio, on je u svojoj bogoboračkoj radosti povikao: Gott is gestorben — umro je Bog; prvi i poslednji hrišćanin bio je raspet na Golgoti.

Raspeće je događaj pun odbojne sile: čini da od Hrista beže i Njegovi najprisniji prijatelji; Vaskrsenje je jedini događaj pun privlačne, hristocentrične sile: privlači Hristu sve odbegle učenike, i sa njima — milione vernih. Ono sabira što je smrt rasturila: sabirnost i sabornost su neposredni plod njegov.

Iz njega se luči neka tajanstvena kohezivna sila, koja sabira užasom smrti razjurene duše, koja sabornizira samoživim samoodržanjem razjedinjene ljude. Do Vaskrsenja — Hristove blage vesti mogle su biti apstraktne za ljude; Vaskrsenje daje stvaralačku moć učenicima Hristovim da Njegove blage vesti ostvare, izvedu u dela: „Dela Apostolska”.

Vaskrsenje je temelj na kome su sazidana „Dela Apostolska”; bez njega — ona su nemoguća, apsolutno nemoguća i apsolutno neobjašnjiva. Vaskrsenje je most kojim su božanske blagovesti Spasiteljeve iz sfere misli ušle u dela. Kada ne bi bilo „Dela Apostolskih”, koja pragmatički, delima posvedočavaju i potvrđuju Vaskrsenje Hristovo, onda bi se s pravom moglo reći: zaista, Hrišćanstvo je počelo i završilo Isusom iz Nazareta.

Bez Vaskrsenja Hristovog apsolutno je nemoguće objasniti plamenu i neustrašivu propoved Apostola, onih Apostola koji su se razbegli poraženi užasom Golgotske tragedije. Samo prisustvo Vaskrslog Gospoda Hrista moglo ih je sabrati i zapaliti im duše neviđenim religioznim požarom.

Vaskrsli Hristos je čar kojom su oni bespovratno očarani, radost kojom su oni neotrežnjivo opijeni. Oni gore u požaru radosne vere svoje i zapaljuju njime sav svet. Vaskrsenje sumira svu propoved njihovu; u njemu je sav Hristos, sva sila Njegova, sva nezamenljivost Njegova.

Oni ne žive sobom već Vaskrslim Gospodom; On je ne samo u njima već i oko njih; On i dušu njihovu i telo njihovo neprestano ispunjuje jedino mogućim optimizmom u ovom crvinjaku pesimizma, tj. osećanjem i saznanjem da je smrt pobeđena — Vaskrsenjem.

„Isusa vaskrse Bog“, oni to neustrašivo tvrde, jer to neprestano osećaju, neprestano vide, neprestano saznaju. Svemoćna prema ljudima, smrt se pokazala nemoćna prema Isusu: okovi smrti nisu mogli da Ga zadrže; „On ih je raskinuo”; „Njega je Bog vaskrsao iz mrtvih, — mi smo svedoci toga, mi koji smo pobegli od Njega, kada ste Ga vi mučili, pljuvali, bili i raspinjali”.

Mi — nedostojni Njega, MI — „jedosmo i pismo s Njim po vaskrsenju Njegovom iz mrtvih“; „a vi tražite i zapovedate da ne spominjemo Ime Isusovo“, „no sudite sami je li pravo pred Bogom da vas većma slušamo nego li Boga? Jer mi ne možemo ne govoriti što videsmo i čusmo”.

Nemoguće je ne verovati ovim ljudima, jer su fakt vaskrsenja Hristovog proneli kroz strahovitu sumnju. Vrlo kritički i vrlo skeptički oni su taj fakt ispitivali sa svake strane, i proveravali ga nepoštedno i nevernički. Sa najvećim nepoverenjem oni se u početku odnose prema vaskrsenju Hristovom; to nepoverenje ide do uvredljivosti: prvu vest o vaskrsenju oni nazivaju lažju.

Jedina je Marija Magdalina koja bez rezerve i kritike prima taj fakt; u tome je njena nenadmašna veličina, i njeno apostolstvo. Po vaskrsenju Svom Vaskrsli Gospod se mnogo puta i mnogima javljao, i činio dela običnih ljudi da bi ih ubedio u Svoju realnost. On sa učenicima sedi za trpezom, uzima hleb, blagosilja ga i daje njima.

I dok oni uzbuđeno pretresaju mogućnost Njegovog vaskrsenja, On opet „staje među njih” i govori im: „Mir vam”; oni se još više uznemiruju, i uplašeni misle da „vide duha”; a On, da bi im najočiglednije dokazao psihofizičku punoću i realnost Svoje vaskrsle Ličnosti, pita ih:

„Što se plašite? I zašto takve misli ulaze u srca vaša? — misli da sam ja duh. Vidite ruke Moje i noge Moje; Ja sam glavom; opipajte Me i vidite, jer duh tela i kostiju nema kao što vidite da Ja imam. I ovo rekavši pokaza im ruke i noge. A dok oni još ne verovahu od radosti i čuđahu se reče im: Imate li ovde što za jelo? A oni Mu dadoše komad ribe pečene, i meda u saću. I uzevši jede pred njima.”

Očigledniji, eksperimentalniji dokaz je nemoguć, dokaz da je Gospod Isus i po vaskrsenju Svom istinski čovek i istinski Bog. Bogočovek Hristos je i po vaskrsenju Svom ostao Bogočovek, i to proslavljen i neporečno posvedočen za Sina Božjeg i Sina Čovečjeg.

Ako to nije dovoljno, neka iskustvo Apostola Tome bude dopuna. Njegova vera prolazi kroz žeravicu sumnje; on vrši nad njom nemilosrdnu probu; najzad ga nepobitan i najrealniji dokaz dovodi u ushićenje, i on radosno kliče: „Gospod moj i Bog moj”.

Dirljivo trikratno pitanje Spasiteljevo, kojim je ispravio Petrovo trikratno odricanje, dešava se posle vaskrsenja na obali Tiverijadskog mora u prisustvu svih Apostola. Ako broj ima neku naročito ubedljivu silu, evo i njega: Vaskrslog Gospoda Hrista „videše jednom više od pet stotina braće”.

Vaskrsli Gospod je nova realnost u sferi ljudskog života i pojmova; otuda toliko teškoća i prepreka za usvajanje te nebivale realnosti. Uopšte realnost je neuloviva za ljudsku logiku. Istorija čovečanstva je prepuna događaja, koji nisu ušli u nju koritom ljudske logike, pa ipak ljudi ne poriču njihovu realnost.

Vaskrsenje Hristovo je nadlogična realnost, ali toliko očigledna i opipljiva, toliko proverena i posvedočena, da je nemoguće ne primiti je kao istorijski fakt. Od primanja tog fakta zavisi primanje Hrista kao Bogočoveka. Da nije vaskrsao, Hristos bi pokazao da je čovek, samo čovek, a ne i Bogočovek.

Jedino u svetlosti Vaskrsenja postaje jasan i objašnjiv život Hristov na zemlji: Njegovo neobično rođenje i smrt, Njegova čudotvorna moć i bezgrešnost, Njegova ljubav i otpuštanje grehova. Oduzmite Vaskrsenje Hristu, oduzeli ste Mu Božanstvo, oduzeli ote Mu ono što Ga čini Bogočovekom, Iskupiteljem i Spasiteljem.

Kroz Vaskrsenje mi smo stvarno poznali Bogočoveka u Hristu. Ako se i može podcenjivati dokazna sila nekih događaja u životu Hristovom, ne može se nikako podcenjivati dokazna sila Vaskrsenja Hristovog, jer je „vaskrsenjem iz mrtvih silno posvedočen za Sina Božjeg”.

No ne samo za Sina Božjega, već i za Sina Čovečjega, jer tek u Vaskrslom Bogočoveku čovek dobija svoje opravdanje i smisao, pobeđuje smrt, postaje večan. Bez vaskrsenja, Hristova golgotska smrt bi postala i ostala, s pravom ostala dokaz apsolutnog bankrotstva Hristove Ličnosti, rada i učenja. Jedino u Njegovom vaskrsenju Njegova smrt dobija svoj smisao i opravdanje.

Bez Vaskrsenja — vera hrišćanska je nemoguća i besmislena, jer glavni užas, glavno zlo — smrt, nije pobeđena: „Ako Hristos ne usta, uzalud vera vaša“. A verovati samo u Raspetog, a ne i Vaskrslog Hrista, znači — osuditi sebe na najveću nesreću, i užas, i stradanje, i besmisleno mučenje.

Nema ničeg novog pod suncem sem Vaskrslog Bogočoveka Hrista. „Hristos usta iz mrtvih“, i time postade „novina“ za sve smrtne ljude, novina za u gresima ostarelu dušu ljudsku, novina i za u patnjama smrvljeno telo ljudsko.

„Novina Hristos“, večna Novina, koja nikad ne stari, koja i čini Novi Zavet uvek novim, koja služi kao jedini zalog i jedino sredstvo za obnovljenje čoveka i svega čovečanstva, tvari i svih bića. „Novina Hristos”, koja daje večno nove sile, nove radosti, koja stvara nove duše, nova srca, nove ljude, koji se rađaju od Oca kroz Sina i žive u Duhu Svetom.

Sve što je Hristovo, vaskrsenjem Njegovim potvrđeno je kao večno i bogočovečno. Potvrđeno je i telo i duh, i učenje i rad. Vaskrsli Gospod poseduje svu vlast, novu vlast, jer vaskrslim telom Svojim On organski sjedinjuje nebo sa zemljom, gornje sa donjim, od nebeskog i zemaljskog stvara jedno nedeljivo Telo, Bogočovečanski Organizam — Crkvu.

Crkva ima novu vlast, blagodatnu i večnu. Šaljući Svoje učenike među ljude kao ovce među vukove, Gospod ih pri vaznesenju Svom hrabri time što im objavljuje da On ima svu vlast na nebu i na zemlji: „dade mi se svaka vlast na nebu i na zemlji. Idite i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha; [...] i evo Ja sam s vama u sve dane do svršetka veka.”

Prisustvo Vaskrslog Gospoda je neophodno za propoved Hrišćanstva, jer je On ne samo put u srca ljudska, i istina za srca ljudska, i život za bića ljudska, već i Reč kojom Bog kazuje Sebe ljudima. Zatvoreni grehom um ljudski, On jedini otvara ka večnosti Troičnog Božanstva, i osposobljava ga za usvajanje Troične Istine.

Vaskrsiteljskom Silom Svojom On umrtvljeni grehom um ljudski vaskrsava u život bogočovečanske Istine, jedne i jedine istine, i vaskrsli um jasno saznaje da je Vaskrsli Gospod — jedini živ, a svi ljudi su bez Njega i van Njega — mrtvaci, mrtvaci, i samo mrtvaci.

Životvorni Spasitelj naš postavio je Vaskrsenje Svoje kao prvi i najneophodniji uslov apostolstva. Bez svesrdne vere u Vaskrslog Hrista — nemoguće je apostolstvo. Fakt vaskrsenja mora se primiti kao osnovna dogma hrišćanske vere i života.

Hristovođeni Apostoli su život svoj i propoved svoju osnivali na toj dogmi; vizija (=viđenje) Vaskrslog Gospoda ih je izmenila do dna, proizvela u njima potpun prevrat i preobraženje. Iz te vizije oni gledaju u svet; iz te vizije oni govore; iz te vizije oni čudotvore.

Pomamnog hristoborca Savla nisu obratili u Hrišćanstvo ni Apostoli, ni njihova čudesa, ni njihovo učenje, ni duhonosna propoved prvog anđela Crkve — Svetog arhiđakona Stefana, već — viđenje Vaskrslog Gospoda Isusa. Čim je sagledao čudesnu Ličnost Vaskrslog Gospoda — Savle se bezrezervno i bespovratno predao Njemu.

Vaskrsli Hristos „javi se i meni“ — „kako govore neki među vama da nema vaskrsenja mrtvih?“, pita Apostol Pavle Korinćane. Njegovo učenje o vaskrsenju nije ništa drugo do prevođenje u reči njegovog ličnog iskustva i iskustva ostalih Apostola.

Tu nema ničeg izmišljenog, ničeg dodanog, ničeg nerealnog; tu je sve osnovano na ličnom doživljaju, na ličnom opitu. On ne stvara apstraktnu teoriju o vaskrsenju, već objašnjava najrealniji fakt, daje filosofski izraz živom iskustvu svom i apostolskom.

Hristolikim životom svojim Sveti Pavle opravdava svoju filosofiju Vaskrsenja, jer se i dogmat vaskrsenja, kao i svi ostali dogmati, može opravdati etički, opitno, iskustvom. Sva etika Svetog Pavla je etika Vaskrsenja. Svu životnu silu svoju ona crpi iz fakta Vaskrsenja Hristovog.

Bez toga nemoguće je hrišćanski živeti; nemoguće je bez roptanja nositi strašni krst života. Samo Vaskrslog Hrista radi, hrišćani krotko podnose muke i nevolje svaki čas. „Svaki dan umirem, braćo, [...] no kakva mi je korist [od toga] — ako mrtvi ne ustaju?” Kakva mi je korist od stradanja Hrista radi, ako to stradanje ne vodi u vaskrsenje i blaženstvo vaskrsenja?

Ako nema vaskrsenja, ako mrtvi ne ustaju, onda je najlogičnije i najprirodnije sve moralne principe zameniti jednim principom: „jedimo i pijmo, jer ćemo sutra umreti“; carpe diem (=grabi dane!).

Bez Vaskrsenja je nemoguće opravdati stradanje; bez opravdanja stradanja misaonom čoveku je nemoguće ne biti anarhist i bogoborac; svaka etika, koja ne priznaje vaskrsenje mrtvih, koja ne priznaje besmrtnost čovečje ličnosti, u osnovi je anarhična i nihilistična.

Samo imajući neprestano pred očima čudotvorni Lik Vaskrslog Gospoda i verujući u svoje lično vaskrsenje, čovek može osmisliti stradanje, može s trpljenjem trčati u bitku života koja mu je određena.

Ako mrtvi ne ustaju, onda je čovek truli izraštaj na lešini što se zove zemlja. Ako nema vaskrsenja, onda je ovaj svet prokleta laboratorija gnoja, a svaki čovek — hermetički zatvorena flaša gnoja. Samo vaskrsenje daje mogućnosti i sile da se čovečja ličnost može smatrati kao blaga vest i da se može i treba razvijati bezgranično i beskrajno.

Vaskrsenje dokazuje besmrtnost duše ljudske i tela ljudskog i time omogućava neprekidno, kontinuirano, večno uzrastanje čovečje ličnosti u sferi Troičnog Božanstva. Spasiteljeve reči: „Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski“ mogu se ostvariti samo ako je čovek besmrtan, ako vaskrsava punom ličnošću svojom: i telom i duhom.

Bilo bi nemoguće „uzrastati rastom Božjim”, ako je smrt završni momenat moralnog uzrastanja. Pravi, istinski progres postaje moguć samo kroz vaskrsenje, jer ono stvara organsku vezu između ovog sveta i onog, između ovog života i života večnog.

Zato što Vaskrsenje Hristovo nije apstraktna teorija, nego događaj i činjenica, može se usvojiti ne apstraktno i teorijski, nego ličnim dodirom, ličnim susretom sa Vaskrslim Gospodom Hristom.

Najbolji primer toga su „Dela Apostolska”.

Jer sve što je Hristos činio, činio je da bi i mi činili; sve što je On bio, bio je da bi i mi bili; sve što se s Njim desilo, desilo se da bi se i s nama dešavalo; On je postao Bogočovek, da bi mi postali bogoljudi; On je živeo bezgrešno i sveto, da bi i mi živeli tako; On je stradao, mučen bio, da bi i mi stradali i mučeni bili; On je umro, da bi i mi umrli Njegovom smrću; ali On je i vaskrsao, da bi i mi vaskrsli s Njim.

To lično saovaploćavanje Njemu neophodno je za svakog sledbenika Njegovog. Samoodrečnim podvigom vere čovek prenosi sebe u Vaskrslog Gospoda Hrista, i počinje da živi Njime, da misli Njime, da dela Njime. Uzrastanje u tom životu vrši se kroz mnoge podvige postepeno i organski: ide se od nižeg ka višem, od prvog ka poslednjem.

Kroz život Hristov ide se u smrt Hristovu. Da bi vaskrsli, neophodno je da prethodno realno usvojimo Hristovu smrt kao svoju, „jer kad smo jednaki s Njim jednakom smrću, bićemo i vaskrsenjem“; jer kada se krštenjem pogrebemo u smrt Njegovu, sa Njim ćemo i vaskrsnuti, i hoditi u novom životu Vaskrslog Gospoda.

„Ako umremo s Hristom, verujemo da ćemo i živeti s Njim, živeti s Njim večno, jer Hristos usta iz mrtvih, i više ne umire; smrt više neće ovladati Njime”.

Ko ne preživi (=proživi) realnost Raspetog Gospoda, ne može preživeti ni realnost Vaskrslog. U vaskrsenje se ulazi kroz raspeće. A bez vaskrsenja — nema spasenja. Raspeće se ne može obići. Da bi čovek vaskrsao vaskrsenjem Hristovim, treba najpre da umre smrću Njegovom. „Istinita je reč: ako s Njim umresmo, to ćemo s Njim i oživeti.”

Da je to neophodno i najneophodnije, da to sadrži tajnu hrišćanskog života, svedoči nam čovek (Ap. Pavle) koji je za života bio uznesen do trećega neba, u raj, i čuo neiskazane tajne.

Ako nikome drugome, njemu možemo verovati, jer sve što govori — govori iz ličnog iskustva, iz ličnog opita; — svaka njegova reč je doživljena, izvajana iz iskustva. On je veru svoju životom svojim opravdao, životom svojim dokazao; u njoj je sve opitno, sve realno, ničeg fantastičnog, ničeg izmišljenog.

Pun životvornog i spasonosnog iskustva, on se smelo ispoveda: „Sve držim za štetu [...] sve držim da su trice, samo da Hrista dobijem, i da se u Njemu nađem [...] da doznam Njega i silu vaskrsenja Njegova i zajednicu Njegovih muka, da budem nalik na smrt Njegovu, da bih kako dostigao u vaskrsenje mrtvih“. Sva etika njegova kreće se u toj sferi, u granicama tih želja.

Kroz grehopad smo svi umrli, kroz Vaskrsenje svi oživljujemo. Kako u Adamu svi umiru, tako u Hristu svi oživljuju. Adam je uveo rod ljudski u odvratni i ljudožderski tunel smrti, Hristos nas je izveo iz njega na put besmrtnosti. Još za vreme zemaljskog života u smrtnim telima vernih Svojih Vaskrsli Gospod slaže zaloge besmrtnosti, i oživljava ih na život večni Duhom Svetim.

Niko ne obraća na telo ljudsko, na svetost i besmrtnost njegovu, takvu pažnju kao Gospod Hristos. On je učinio sve da mu osigura besmrtnost i večnost. Ko telo svoje povede putem Hristovim, nema sumnje da će ga uvesti u život večni.

Pravi hrišćani to uvek čine, i zajedno sa Apostolom Pavlom izjavljuju: „Mi jednako nosimo na telu smrt Gospoda Isusa da se i život Isusov na telu našem pokaže. Jer mi živi jednako se predajemo na smrt za Isusa, da se i život Isusov javi na smrtnome telu našem.”

Vaskrsli Gospod daje snage hrišćanima da trpeljivo podnose raspadanje svoga spoljašnjeg čoveka, dok se unutrašnji obnavlja svaki dan: i dok to biva, oni gledaju na večnost kao na svoju pravu otadžbinu. Vaskrsli Gospod kao živa, večno živa stvaralačka etička sila, ovekovečava život čovečije ličnosti, i prenosi sa zemlje na nebo ne samo životni centar duše, već i tela čovečijeg.

Novozavetno učenje o vaskrsenju razlikuje se bitno od svih ostalih učenja o vaskrsenju. Razlikuje se time što se osniva i izvodi iz Vaskrsle Ličnosti Bogočoveka Hrista.

U hrišćanstvu vaskrsenje nije teorema, nije princip, nije neka nadlična ili bezlična shema, već puna, Bogočovečanska Ličnost: „Ja sam vaskrsenje i život: koji veruje u Mene ako i umre živeće. I ni jedan koji živi i veruje u Mene neće umreti vavek.”

Ostale religije, i neke filosofije, daju diskursivno, aprioristično, bezlično rešenje, ili bolje reći — objašnjenje toga problema. Hrišćanstvo ima Vaskrslu Ličnost (=Hrista), i njome dokazuje vaskrsenje mrtvih. U tome je njegova novina, večna novina i čar. Ono nema potrebe da izmišlja logičke dokaze; ono pokazuje Ličnost, pokazuje večno živog Bogočoveka Hrista: dođi i vidi.

Životni smisao svakog hrišćanina jeste da ličnost svoju učini sastavnim, organskim delom u Telu Vaskrslog Hrista (=Crkvi). Učini li to, njemu nije potrebno dokazivati vaskrsenje iz mrtvih, jer već ima osećanje u sebi da je besmrtan i večan.

„Prvi je čovek od zemlje, zemljan; drugi je čovek Gospod s neba. Kakav je zemljani takvi su i zemljani; i kakav je Nebeski takvi su i nebeski. I kako nosimo obličje zemljanoga tako ćemo nositi i obličje Nebeskoga“. Ako je Hristos vaskrsao, onda je nepotrebno pitati, da li će vaskrsnuti oni koji su se u Hrista obukli i postali Njegovi sutelesnici.

Svako prolazno ljudsko biće dobija svoj neprolazni smisao i značaj u vaskrsenju; smrtno biće dobija svoj smisao kada se obuče u besmrtnost, raspadljivo — kada se obuče u neraspadljivost; a svi ljudi, sve što živi, što je živelo i što će živeti — dobija svoj završni, svoj večni smisao u Vaskrslom Hristu, jedinom Pobediocu smrti, i greha, i pakla i đavola.

Hrišćani ne sobom već Hristom pobeđuju greh i smrt; vaskrsavaju iz groba samoživog egoizma; On je njihovo vaskrsenje i život; oni imaju u Njemu sve: Alfu i Omegu; On je Glava telu Crkve, Prvorođeni, Vaskrsli iz mrtvih, da bude On u svemu prvi.

Za posednute smrću ljude, ljude neuke i učene, bogate i uboge, vaskrsenje je nešto novo. Sve je ostarelo grehom i smrću; vaskrsenje je pobeda nad tom ostarelošću; vaskrsenje je proleće za dušu i telo, novina koju ostareli um ljudski teško prima.

Kada Apostol Pavle na Areopagu u Atini filosofima propoveda Vaskrsenje Hristovo iz mrtvih, onda jedni od njih govore da je to „nova nauka“, a drugi mu se rugaju. No to je nova nauka i novi život, nova nada i nova radost. Hristos je vaskrsao, znači: vaskrsenje postaje neophodna dogma za svakog hrišćanina.

U tome je jedina nada, koja može spasti čoveka od poslednjeg, samoubistvenog očajanja: „Neću vam zatajiti, braćo, za one koji su umrli, da ne žalite kao i ostali koji nemaju nade. Jer ako verujemo da Isus umre i vaskrse, tako će Bog i one koji su umrli u Isusu dovesti s Njim [...] Mrtvi u Hristu vaskrsnuće [...] i tako ćemo svagda s Gospodom biti“.

„Evo vam kazujem tajnu [...] svi ćemo se pretvoriti, u jedan put, u tren oka u poslednjoj trubi, jer će zatrubiti, i mrtvi će ustati neraspadljivi“.

O ovome govori i Evanđelje pri opelu: „Zaista, zaista vam kažem: ide čas, i već je nastao, kada će mrtvi čuti glas Sina Božjega, i čuvši oživeti [...] Ne čudite se ovome, jer ide čas u koji će svi koji su u grobovima čuti glas Sina Božjega, i izići će koji su činili dobro u vaskrsenje života, a koji su činili zlo u vaskrsenje suda“.

Vaskrsenje iz mrtvih je volja Oca Nebeskog, otuda i smisao svake ljudske ličnosti. Bez vaskrsenja sve gubi svoj smisao; u vaskrsenju ga jedino dobija, jer ne propada, već vaskrsava u život večni. Ko postane sin Božji, neminovno postaje i sin vaskrsenja.

„Šta? Zar vi mislite da se ne može verovati da Bog mrtve podiže?” — pita Apostol Pavle. I odmah odgovara da je i on sam tako mislio; i ne samo mislio, već i pomamno se borio protiv izmišljene bajke o vaskrsenju Isusa Nazarećanina; borio se sve dotle, dok nije video samog Vaskrslog Isusa, i po viđenju — od najstrasnijeg Hristoborca postao najoduševljeniji propovednik Vaskrslog Hrista.

Hristos je vaskrsao, ali On je bio Bogočovek; a kako je moguće da obični ljudi vaskrsnu? — Pitajte Jevreje koji su prisustvovali Lazarevom vaskrsenju. Hristos je vaskrsao prijatelja Svog Lazara; to je istorijski fakt; no kako se to desilo, kako je taj proces svojom unutrašnjom stranom tekao, to je nepojamno za grehoimani razum ljudski.

Vaskrsli Lazar je živa propoved o sveopštem vaskrsenju. Gledajući njega vaskrslog, mnogi su Jevreji poverovali u Isusa njega radi, a glavari sveštenički dogovorili su se da i njega ubiju i time uklone tako rečitu propoved o Isusu — Vaskrsitelju mrtvih. Da mrtvi vaskrsavaju, svedoči Jair, čiju jedinicu vaskrsava Isus, svedoči i nainska udovica, čijeg jedinca vaskrsava žalostivi Gospod.

Za Hrista vaskrsenje je prirodna neophodnost, a smrt je spavanje, san. Pobeditelj smrti vaskrsava iz mrtvih one koje hoće. O tome imamo istorijska fakta, no sam proces vaskrsenja — nepojaman je za ljude, i mnogima služi kao povod za odricanje i samog vaskrsenja.

„Kako će ustati mrtvi? u kakvom će telu doći?“ — to su stara korintska pitanja, stara i uvek nova. No Apostol Pavle je na njih bogomudro odgovorio: „Bezumniče! ti što seješ neće oživeti ako ne umre. I što seješ, ne seješ telo koje će biti, nego golo zrno [...] A Bog mu daje telo kako hoće, i svakom semenu svoje telo [...] Tako i vaskrsenje mrtvih: seje se za raspadljivost, a ustaje za neraspadljivost; [...] seje se telo telesno, a ustaje telo duhovno.”

To znači: suštinu zrna, njeno tajanstveno uzrastanje vodi Bog; telo telesno tajanstvenim načinom postaje duhovno: suštinu tela i duha, suštinu ličnosti čovečje zna samo Bog, otuda i vaskrsenje ličnosti biva Bogom: od telesnog tela Bog uzima pri vaskrsenju ono što sačinjava suštastveni deo čovečje ličnosti; u svojoj poslednjoj suštini i materija je duhovna, i telo je — duhovno telo.

Očigledno je da je Vaskrsenje Hristovo najneophodnija nužnost u novozavetnoj ekonomiji (=domostroju) spasenja. Alfa i Omega vaskrsenja je Vaskrsla Ličnost Bogočoveka Hrista. Njome je predestiniran sam fakt i sam proces sveopšteg vaskrsenja. Hristov mučni podvig spasenja sveta krunisan je Vaskrsenjem Njegovim iz mrtvih.

Zato Vaskrsenje Njegovo beznadežno srce čovekovo ispunjuje živom nadom, nebivalom nadom i radošću. Bez Hristovog Vaskrsenja: život bi bio besmislen, stradanja bi bila neopravdiva, patnje bi bile neiskupljive. „Ako Hristos ne usta — uzalud vera naša”, uzalud nauka, uzalud filosofija, uzalud stradanja, uzalud — sav život.

(Telegraf.rs / Izvor: Svetosavlje.org)