Na spomeniku će mi pisati "poklonila srce ljubimcima": Jadranka je za Uskrs kupovala životinjama, a ne sebi

Potreban dom za 4 psa, Jadranka moli sve ljude koji bi želeli da udome kuce, članove porodice, da se jave

Pančevka Jadranka Đerić veliki je ljubitelj životinja i mnoge je sklonila sa ulice. Već kada se lift približio šestom spratu zgrade, na kom živi, iza ulaznih vrata stana čuo se lavež njene čuvarke i ljubimice Džesike. Čim se ekipa Telegrafa smestila i pokazala da ne ugrožava njen prostor, Džesi se umirila i došla da se pozdravi sa svima.

Preporučujemo

Jadranka je sve svoje ljubimce spasila sa ulice. Dok planira da svoje dve mačke i psa zadrži, u kućici na terasi nalaze se četiri šteneta. Oni moraju da budu odvojeni jer Džesika ne trpi druge pse. Kako joj je žao da štenci žive na šest metara kvadratnih koliko ima terasa, a nije ni finansijski sposobna da brine od sedam ljubimaca, plus dva koja se nalaze u privremenom smeštaju i jednom ispred zgrade, Jadrankina želja je da kucama nađe lep dom.

- Imam dovoljno ljubimaca. U stanu imam veliku Džesiku, koja ima šest godina, i imam dve mačke. Napolju, ispred ulaza, imam Vikicu koja je godinu dana tu i ima svoju kućicu i još na dva mesta, u privremenom smeštaju, imam dve kuce koje finansiram. Vremenski i materijalno više ne mogu da istrpim. Za četiri šteneta koja sam pronašla 26. januara sam mislila i bila ubeđena da će mi pomoći Zoohigijena , međutim oni mi nisu izašli u susret, da li zbog prebukiranosti ili nedostatka uslova za male štence, ne znam. Tu počinje moja borba za njihov život i moju egzistenciju - priča za Telegraf.rs Jadranka.

Štenci su kod nje više od tri meseca, a pronašla ih je u šetnji sa Džesikom.

- Bilo je veče 26. januara i bilo je hladno. Znam da je bilo minus sedam stepeni. Videla sam kod kontejnera da nešto crno gmiže. Mislila sam da su mačke. Obratila sam pažnju i videla tri šteneta. Pored, u nekoj kutiji, bilo je jedno žuto koje nije davalo znake života. Impulsivno, ne znajući šta me čeka, vratila sam Džesiku u stan. Uzela sam veliku torbu i pošla da ih pokupim. Tog malog žutog sam mogla da uhvatim, a ona tri crna ne. Oni su bežali, krili se ispod auta. Borba za njihovo hvatanje trajala je tri sata. Komšije su mi pomogle - dodaje.

Dok su komšije pokušavale da uhvate tri šteneta, Jadranka je žutu ženku donela u stan i vunenim čarapama pokušala da je ugreje. Iako je delovalo da joj nema spasa, počela je da daje znake života. Kako kaže, pokušavala je da ugreje štene i plakala, ali je na posletku uspela da ga spasi.

- Te večeri oni su bili kod mene u kupatilu zbog maca i Džesike koja ne trpi druge pse. I sada je tako, zato ne mogu da otvorim terasu. Na šest kvadratnih metara izolovano je njih četvoro - objašnjava Jadranka.

Dodaje da bi štence dala samo tamo gde će da im bude bolje nego kod nje. Nove vlasnike, koji bi štencima pružili ljubav, pokušavala je da nađe putem interneta. Svakog dana postavljala je više oglasa za udomljavanje, ali joj se niko nije javio.

- Od kako su mi finansije stanjene, tražila sam i pomoć. To su četiri šteneta koje je potrebno vakcinisati i platiti vakcinu, revakcinu, tabletice... Tako da mi sad i taj deo teško pada. Sve više se vezujemo, a ja fizički više nisam u stanju da ih opslužujem. Volela bih da im neko pruži ljubav. Da taj neko ko vidi to štene kaže ja hoću ovu kucu. Taj neko treba da zavoli tu kucu na prvi, drugi pogled, da je pipne i mislim da će to posle sve da ide kako treba. Trebalo bi da se napravi jedan mali ugovor o odgovornom vlasništvu, da pas posle ne bude dat, prodat, poslat u inostranstvo. Iako to nije nikakva rasa, to je, u stvari, najlepša rasa - mešanci sa ulice - dodaje.

Volela bi da štence uspe da udomi u parovima, jer ima dve devojčice i dve dečaka.

- Kao četvorka su vrlo vezani. Spavaju i jedu zajedno, skakuću, ljube se. Mnogo se dobro slažu. Volela bih i u mogućnosti sam da poklonim i kućicu onome ko uzme dva, dakle da pokušam da udomim četiri šteneta i da dam dve kućice. Pošto trenutno imam svoja tri ljubimca, četiri šteneta i dva psa koji su u privremenom smeštaju, novac nije potreban, ali ukoliko je neko u mogućnosti da donira hranu, zašto da ne. Novac za moje ljubimce nije potreban, a za štence su potrebni divni domovi, da oni pod nebeskom kapom trčkaju ovog proleća - kaže Jadranka.

Spasavala životinje sa ulice

Džesika je u Jadrankin dom stigla kada ju je, jedne jeseni, zatekla kako leži u lišću izujedana. Bila je jako bojažljiva, nije dozvoljavala nikom da je pomazi. Komšiluk je počeo da je hrani.

- Krenulo je teranje i "dobri ljudi" su reagovali. Zoohigijena Pančevo ju je odvela u prihvatni centar. Ona je tada, nažalost, već bila skotna. Tamo je sterilisana i tada sam odlučila da više neće biti na ulici. Tražila sam joj smeštaj. Našla sam divan smeštaj, odmah posle sterilizacije. Otišle smo tamo. Posedela sam tri sata, to je moj školski drug koji ima veliko dvorište i kod njega su mi sada privremeno te dve kuce - Novak i Miško. Vratila sam se kući tužnjikava, posle sat vremena ona mi je bila na vratima. To se dva puta desilo. Za mesec dana sam našla još bolji smeštaj, ali je, kada je vlasnica otišla da radi, pregrizla povodac i vratila se narednog jutra. Pretečala je više od šest kilometara. Od tad je moja - priseća se Jadranka.

Džesika je, kaže, izuzetno mirna. Ništa ne dira, samo leškari, ali muva ne može da proleti pored ulaznih vrata, da ne primeti.

- Debela je jer neće da trči i ide uz mene čak ikad joj skinem povodac. Imala je srčanog crva. Izlečena je, ali ne sme mnogo da bude fizički aktivna. Dobija kvalitetnu hranu, junetinu, piletinu, granule, surutku. Oni imaju uvek, a ja jedem pogačice, kefir, šargarepice, voće...

Jedna maca koju ima ostala joj je od pokojne majke, koja ju je spasila sa ulice. Ona je stidljiva, a veći deo dana provodi sklupčana na krevetu ispod jorgana. Drugu macu, Bubu, spasila je sama.

- Buba je bila kod jednog kafića i jedne sendvičare gde ima hrane i jednog celog proleća je cupkala na nožicama. Imala je problem sa okom. Boravila je u jednoj žardinjeri. Žardinjera je bila prazna, a oni su je terali, iako se uklopila i mirnoćom i bojom. Kada je počelo hladno vreme, pored svoje dve i Džesike, uzmem i nju i donesem je u stan. U međuvremenu je dobila nadimak čičak - ona se od mene sada ne odvaja - dodaje Jadranka, a maca, svesna da govori baš o njoj, skače na fotelju i krade svu pažnju.

Kako priča, imala je veliku ljubav Bokija, mačka od 12 kilograma. On je uginuo 11. decembra.

- Jedan dan nije jeo, sutra je voda otišla na srce. Bio je u veterinarskoj ambulanti i na stolu je preminuo. Šta da vam kažem, bol, bol, bol... Mnogo sam plakala kad je uginuo. U subotu i nedelju je bio na terasi. U nedelju je bio mraz, nije moglo da se kopa, nisam dala da ga odnesu. Posle je jedan prijatelj došao i zakopali smo ga u blizini - dodaje.

Bojala se pasa

Kako kaže, nije odrastala među životinjama, a pasa se uvek bojala.

- Moja mama je bila vrhunska atletičarka. Sedam godina je bila član reprezentacije Jugoslavije. Bila je je bolja od pokojne Vere Nikolić. Njena disciplina je bila 800 metara. Kad je bila u drugom stanju išla je kući i iza neke ograde je zalajao pas. Ona se uplašila i u već poodmakloj trudnoći je počela da trči. Pošto sam se ja uvek plašila pasa, govorila mi je da je to zbog toga. Onda sam ja sebi uvrtela u glavu da jeste tako i pse sam mogla da vidim samo na slici ili televiziji. Nije bilo šanse da pomilujem psa - priča Jadranka.

Situacija se drastično promenila jer im je sada, kako kaže, poklonila svoje srce.

- Uz njih sam spontano prevazišla strah. Bilo je to u momentu kad sam pronašla Džesiku. Više od šest godina sam aktivna i u šetnji i u kontaktu sa psima. Na sreću, do sada nisam imala neprijatnosti. Sve zavisi od mog mira. Ako sam ja mirna prema njima i lepo ih pogledam, oni mene pogledaju još lepše. Jako sam žalostiva na sve napuštene životinje. Više ne ubijam ni bube. Pošto dolazi Uskrs, išla sam u nabavku i većinu stvari sam kupila za ljubimce. Ne sme da me zatekne praznik, zatvorena prodavnica, a da njima nije obezbeđeno sve - dodaje.

Bila je, kaže, udata. Bila je to velika ljubav, a sada navodi da je srećno razvedena i da su njeni ljubimci njena porodica.

- Kada budem zatvorila oči, na mom spomeniku će pisati "poklonila je srce svojim ljubimcima. Ožalošćeni - oni" - priča sa osmehom.

Ceo stan je prilagodila životinjama, ali se u njemu isto tako vidi i njena sklonost ka umetnosti. Na zidovima su slike - neke su naslikali drugi, neke je sama. Pored kreveta drži uramljenu fotografiju svog nekadašnjeg psa. Iako od selidbe još stoje neke neraspakovane kutije, sve odiše duhom pravog doma.

- Osim životinja, slikanje i pisanje su mi velike ljubavi. Ne stižem da izvadim platna i da radim sa bojama jer se još nisam raspakovala u ovom stanu. Sad ne slikam toliko često, ranije jesam, izlagala sam više puta u inostranstvu. Pišem kratke priče. Nešto je autobiografski, nešto je iz mašte. Sad ću da pišem o svakoj životinji koja je bila pod mojom zaštitom. Pišem ono što ne želim da zaboravim. Uglavnom su to lepe stvari - zaključuje Jadranka.

Jadranka moli sve ljude koji bi želeli da udome kuce koje bi bile njihovi novi članovi porodice da se jave na broj telefona 062/134 76 39.

(Telegraf.rs)