Dom deke iz Lebana, koji je upucao provalnika pa umro, nije opusteo: Ćerka u suzama traži Milutinov zakon

"Nismo hteli da pokrećemo privatnu tužbu. On ima suprugu i troje dece. Deca su mala, oni su socijalni slučaj, deca nisu ni za šta kriva..."

Vest da je deka Milutin iz Lebana sa 86 godina uhapšen jer je ranio drskog provalnika koji mu se usred noći uvukao u kuću sa sekirom u ruci potresla je Srbiju pre nešto više od godinu dana. Samo deset dana potom ovaj deka je preminuo, njegovo srce nije izdržalo. Ostavio je nepokretnu suprugu, koja je spavala sa njim u sobi i prestravljena prenuta iz sna pod surovom pretnjom razbojnika.

Danas je godišnjica smrti Milutina Cvetkovića. Pitali smo se koja je sudbina te bake, nepokretne žene, mučenice koja je doživela da joj pod stare dane sekirom preti lopov, i to još prvi komšija, za kog smo saznali da ga je baš ona sa suprugom čuvala i pazila kao dete. Baka Smilja je živa. I dalje je boli noga. Gleda nas, pa se osmehne. "Odakle ste vi?" pita nas. "Jeste li oženjeni?". Seća se mlađih dana, Kosova i Metohije gde je živela sa mužem, koji je 12 godina službovao na albanskoj granici kao policajac, a potom karijeru nastavio u Vranju i Lebanu. Baka nam priča o plodnoj zemlji kakvu nigde nije videla sem u Prizrenu, bostanu koji je rastao i Drimu koji ga je pojio... O muci je ne pitamo ništa.

Suze, suze, suze... Milutinova ćerka Slavica ne može da ih zaustavi ni posle godinu dana. Njena deca, sin i ćerka, su, kaže, toliko bili vezani za deku da drže njegovu sliku u masci telefona. Pred nama stoji Plaketa bezbednosti koju je davnih dana potpisala Milka Planinc, dva ordena za zasluge sa srebrnom zvezdom, dekine slike i telegram saučešća ministra policije. Sve to pripremila je Slavica pred naš dolazak u Lebane.

- Pogledajte, kako je bio lep - pokazuje nam Slavica sliku Milutina iz mladosti. Uglađena crna kosa, smeo, ali dobroćudan pogled krasili su Milutinovo lice. U telefonu čuva i sliku iz njegove starosti, slikala se sa ocem par meseci pre događaja koji je promenio njen život.

Trideset i četiri godine mira u penziji imali su Milutin i njegova supruga Smilja. On je odlazio na selo, gajio šljive, pekao rakiju. Bliskost i ljubav sa porodicom, ćerkom, zetom i unucima, skromnost i duboka starost, značili su dostojanstven život za Cvetkoviće. Sve dok se 13. marta 2021. nije dogodio horor, onaj koji su mnogi starci u Srbiji doživeli - oružana pljačka, besramni upad u kuću, brutalne pretnje koje stara srca teško podnose...

Lopov je razbio prozor, provukao se kroz usko okno, pokidao telefonske žice i upao starcima u sobu. Ali Milutin, iskusni policajac nije dozvolio da bude ponižen u sopstvenoj kući, zaštitio je imovinu, ali i život svoje supruge. Neverovatno pribran rekao je da će novac dati... Kada je uljez najmanje očekivao, ispalio je metak. Mislio je da je pogodio noge, ali zahvatio je bubreg.

Plave rotacije usred noći, deka koji čeka hapšenje na kamenu, hitna pomoć koja vozi ranjenog lopova, to su slike koje su potresle celo Lebane.

Komšija je preživeo. Danas, na dan dekine smrti zakazano mu je suđenje, ali on se, kazala nam je Slavica, nije pojavio na ročištu.

"Evo vam ruke, stavite lisice, to je vaš posao"

- Deda je opalio samo jedan jedini metak, a policajci su videli da je pištolj bio pun. Ja se njemu divim. Sa 86 godina da ti budeš toliko priseban da pucaš da bi ga samo onesposobio i ništa drugo... Odmah je pozvao pomoć od komšinice prekoputa... Kad smo otišli kasnije u stanicu policije, ja sam mu odnela lekove. Vodili su ga u Leskovac u pritvor, a on staje i stavlja ruke pred policajcima da mu vežu lisice. Oni mu kažu "Daj deda, čika Milutine, taman posla da ti stavimo lisice", a on je samo rekao "Ja, deco moja, znam šta je posao".

Pištolj je bio prigodni poklon policije koji je dobio kada se penzionisao. Nikada ga nije pokazivao unucima, nije pucao na veseljima. Ćerka je znala da ga ima u posedu, videla ga je, ali taj pištolj nije bio tema razgovora...

- Ja očekujem da će sud da presudi onako kako treba. Nismo hteli da pokrećemo privatnu tužbu. On ima suprugu i troje dece. Deca su mala, oni su socijalni slučaj, deca nisu ni za šta kriva... Šta sad deci da oduzmeš, gde deca da idu? Prvo, ja nisam takav čovek, ja ne bih mogla da gledam da deca izlaze iz kuće i da plaču i da nemaju krov nad glavom ni gde da odu, a njegovo je da razmišlja koliko sam ga ja čuvala i šta je on uradio mom ocu, šta je uradio meni, šta je uradio mojoj porodici - priča nam Slavica.

Milutinov zakon

Suze ne može da zaustavi. Kaže - pristala je na razgovor jer je njen otac sazlužio da se o njemu ispriča priča, da se ne zaboravi, ali i da se podstakne neka inicijativa da se zakon o nužnoj odbrani promeni...

- Volela bih da se promeni zakon, da se ljudi brane u svojoj kući, da niko ne može da dođe, da te napada, da te pljačka, da ti otima. Ministar policije Aleksandar Vulin onda je spomenuo Milutinov zakon, u celoj Srbiji ljudi su hteli da sakupljaju potpise, ali on je preminuo. Nažalost, oca više nemam, ali ako bi se porkenula inicijativa za zakon i ako bi on bio nazvan po njemu imala bih bar neku uspomenu - priča Slavica.

Deka Milutin preminuo je jer, kako kaže ćerka Slavica, srce nije moglo da podnese toliki stres. To jeste bila prirodna smrt, ali čim je bio pušten iz pritvora, odmah mu je pozlilo, a hitna pomoć posećivala ga svaki dan.

- Njemu je pozlilo još u pritvoru, gde je primio infuziju. Tada su ga i pustili, greota bi bila da premine tamo. Umro je mom suprugu na rukama, u kuću, srce više nije moglo da izdrži. On kaže nije se uplašio, ma kako se nije uplašio, kako policajac da prizna da se uplaši. Prvi put kad smo ga odveli na hitnu svi doktori su stali i pozdravili su se s njim i kažu "Deda, svaka čast". Ti si, kažu, deda heroj, ali heroj nije nažalost mogao da preživi - priseća se Slavica.

Provalnik se te večeri javio Milutinovoj unuci

Baka i deka živeli su sami u kući u mirnom kraju Lebana, dok je Slavica sa suprugom Slobodanom i decom boravila u kući nedaleko odatle. Takođe, Slavica ima i sestru. Na dan provale, njena ćerka posetila je deku i baku, što je uvek neko iz porodice činio svakoga dana, izmerila im je pritisak i otišla u grad.

- On je išao, prošao je odozgo, javio se devojkama. Rekao im je "zdravo" - priča Slavica.

Kada se sve dogodilo, njena majka ostala je sama, a u kući je bilo hladno. Forenzičari su označili mesto ranjavanja, uzimali tragove, a vrata su bila otvorena. Nesrećna Smilja samo je dozivala ćerku. Pustili su je uz napomenu kuda sme da prođe. Čim je ugledala papuče provalnika, znala je o kome se radi.

- Srećemo se kad ja dođem, a on izađe. Idemo istom ulicom, kuće su nam u istoj ulici, normalno je da se sretnemo. Pogledi su nam na suprotnim stranama. Šta imamo i da se gledamo i šta da kažemo jedan drugom? - priča Slavica.

Sećanje na dedu živi, tuga slama srca

- Bol je neopisiva, pogotovo da umre na ovakav način. Moj otac je stvarno bio izvrstan policajac. Teško mi je, ja plačem svaki dan. Moj bol ništa nije manji nego pre godinu dana - priča Slavica.

Baka Smilja je posebno teško, s obzirom na godine, podnela tragediju.

- Majka je prvih 15 dana bila u šoku, nije znala za sebe, razgovarala je sa mrtvima, ona se ne seća kad smo mi oca obukli, kad smo ga opremili u sanduk, to ona ništa ne pamti, ničeg se ne seća. On je bio do nje, a ona se ne seća da je on umro. Čak i sada kaže da joj se priviđa, da on dolazi, da je zove. Veliki je to gubitak za nju - priča Slavica.

(Telegraf.rs)