Vladimiru život 12 dana visio o koncu na prelazu Ukrajine i Poljske: "Za 2 dana opet vozim za Moskvu"

Vladimir Belić ima 24 godine, a poslednjih godinu dana teretnjake vozi ka Rusiji

Dvanaest dana provedenih na graničnom prelazu Jagodin između Ukrajine i Poljske u vihoru rata zauvek će ostati u sećanju mladog vozača kamiona iz Čačka. Vladimir Belić ima 24 godine, a poslednjih godinu dana teretnjake vozi ka Rusiji i upravo te ture i mimo trenutnog sukoba važe za najopasnije i najzahtevnije, prenosi RINA.

Iz Srbije je put Rusije, a preko Ukrajine, krenuo 22. marta, nakon čega je dobio upustva da se zbog oružanih napada vrati nazad najkraćim putem. To je bio prelaz sa Poljskom na kom višednevna agonija počinje.

Preporučujemo

- Regularna procedura izlaska iz Ukrajine traje oko 20 minuta, mislili smo da će tako biti i ovaj put. Međutim, nakon što smo carinicima predali dokumenta rekli su da se vozači kamiona parkiraju sa strane. Bilo je nas četvorica iz Srbije, Makedonci i Rusi. I tada počinje pravi pakao, dan po dan.. čekali smo da nam priđu i kažu da možemo krenuti, ali od toga nije bilo ništa. Posle četiri dana čekanja na granici shvatili smo da nešto debelo nije u redu i da nam ovde život tokom ratnog stanja može visiti o koncu. Hrane je bilo sve manje, jer frižidere nismo napunili za ovu nenadanu situaciju. Кolega koji živi u Ukrajini nam je donosio da jedemo izlažući svoj život opasnosti. Telefoni nisu imali dobar signal, da bi se čuli sa porodocim i prijateljima morali smo pokušavati uspostaviti vezu satima - priča Vladimir.

Strah, neizvesnost i osećanje nemoći ispunili su dane vozača kamiona koji su se našli na ovom graničnom prelazu. Кako bi privukli pažnju i na taj način možda i spasili živote obavestili su javnost u Srbiji o njihovoj muci i problemu.

- Samo smo želeli da se za nas čuje, da vide ljudi šta nam se dešava da ne bi lako bili zbrisani sa lica zemlje, a da to niko ne zna. Tokom ratnog stanja i haosa koji vlada u Ukrajini moglo je biti potpuno nevažno šta će biti sa vozačima kamiona zarobljenim na granici. Stupili smo u kontakt sa Privrednom komorom Srbije, Ministarstvom saobrćaja i stalno bili na vezi sa našim konzulom u Poljskoj - kaže Vladimir.

Prema prvim informacijama koje su imali, Ukrajinci su da bi pustili srpske vozače tražili garancije da se oni vraćaju u Srbiju i ne nastavljaju put ka Rusiji. Кad su im te dokumente vozači predali na engleskom jeziku, carinici su ih tražili u štampanoj formi na zvaničnom ukrajinskom.

I to su im uz pomoć konzula sve dostavili, ali bahatosti ukrajinskih carinika ni tu nije bio kraj. Bez ikakvog konkretnog razloga ostali su zarobljeni još čitava četiri dana. Živci su postajali sve tanji, a strepnja sve veća.

- Ruske vozače su odveli, a njihovi kamioni su ostali. Plašili smo se da ista sudbina ne zadesi i nas, jer smo uradili sve što su tražili ali to nije bilo dovoljno da nas puste. Pitali smo se šta dalje. Carinik je u jednom momentu došao i rekao da mi Srbi nećemo nigde. Dva sata kasnije dolazi i kaže nam da možemo da krenemo. Stanemo na terminal, otvaraju nam prikolicu i ponovo počinje njihovo „iživljavanje“. Naglasili su da teret koji je upisan ne odgovara teretu koji je je bio u prikolici. I vratili su nas opet. Izgledalo je kao da ovoj agoniji nema kraja. Posle nekog vremena opet su nas poslali na terminal i tada nas je carinik pitao šta mislimo koliko vrede naši životi. Tražio nam je 800 eura za, kako je rekao, glave, a za kamione i robu to nas oni časte. Dali smo novac i tada smo konačno upalili kamione i prešli granicu - priseća se mladi vozač kamiona ovih nemilih scena.

Srpski vozači su jedini koji su uspeli preko granice da pređu sa kamionoma i robom. Ostali su prešli peške, a u ruske kamione su ušli ukrajinski vozači i odvezli ih. Dva dana je Vladimiru i kolegama trebalo da preko Poljske stignu kući, a sreći njihovih porodica kad su ih ugledali nakon 12 dana zarobljeništva nije bilo kraja. Iako veoma mlad, Vladimira nemili događaji nisu pokolebali da odsutane od ovog posla.

- Ovo je samo još jedno iskustvo, voziti kamion nije lako i taj posao može da obavlja samo onaj ko voli takav način života. Teško bilo jeste, napeto i obojeno strahom za goli život, ali takve stvari se dešvaju. Sledeća tura mi je opet ka Rusiji, za par dana krećem u Moskvu, ali ovaj put ne preko Ukrajine već Litvanije i Latvije. Put jeste duži, ali je sada sigurniji - zaključuje kroz osmeh Vladimir Belić.

(Telegraf.rs)