Šestoro siročadi vojnog invalida u Nišu dočekalo bolje dane: Živeli u nemaštini, a sada imaju dom iz snova

Siromaštvo i beznađe navelo je najstarijeg unuka, dvadesetdvogodišnjeg Nikolu Cvetkovića da 19. januara skoči sa trećeg sprata porodične kuće u nameri da sebi oduzme život

Zahvaljujući humanim ljudima, koje je dirnula njihova teška sudbina, sedmočlanoj porodici Cvetković iz niškog naselja Brzi Brod smeše se lepši dani. Teško bolesna Dušanka i šestoro njene unučadi, dece njenog pokojnog sina Bojana, ratnog vojnog invalida, doskora su živeli u nemaštini i pritisnuti dugovima od kojih im je najteže padao onaj milionski, za struju.

Siromaštvo i beznađe navelo je najstarijeg unuka, dvadesetdvogodišnjeg Nikolu Cvetkovića da 19. januara skoči sa trećeg sprata porodične kuće u nameri da sebi oduzme život. Vest o njegovoj kobnoj odluci, koja pukom srećom nije imala tragične posledice, dirnula je dobre ljude iz zemlje i inostranstva a uključila se i fondacija „Pokreni život“, pa je kuću Cvetkovića najzad ušlo i malo radosti.

Preporučujemo

Nikola priznaje da je maštao o boljem životu ali da je posle svega što ih je snašlo, prestao da se nada da će za njega i njegovo šestoro braće i sestara biti boljih dana.

- Zaista nisam očekivao da se ovoliko ljudi odazove, i da dobijemo sve ovo što nam je sada mnogo olakšalo život. Braća i sestre su oduševljeni, sada mi je mnogo lakše, veliki teret mi je pao sa pleća. Prestao sam da očekujem da će se nešto promeniti, stizao je jedan za drugim kobni događaj, za mene je to u jednom trenutku zaista bilo previše. Pokušavao sam da nešto promenim, ali nije išlo, hiljadu problema se javljalo i zato sam se odlučio na taj korak. Sada je sve krenulo nabolje, ima tu još nekih stvari koje treba da se reše, prvenstveno taj dug za struju, nadamo se da će otpisati kamatu. Treba nam još ponešto od nameštaja, veš mašina, još jedan frižider ali ono glavno je stiglo – kaže Nikola.

Ističe da je spreman da preuzme brigu o porodici, čim okolnosti to dozvole.

- Trenutno je kum staratelj svima nama. Ja još ne mogu da radim jer sam pod jakim lekovima, ali za par meseci ću se zaposliti. Brat je još maloletan, i on će početi da radi uskoro tako da ćemo moći da brinemo o ostaloj deci. Sad nam je potrebna samo sloga u kući – ističe Nikola.

Dušan Miljković iz fondacije „Pokreni život“ ponosno naglašava da je kuća Cvetkovića sređena za samo dvadesetak dana.

- Zamenjena je stolarija, urađeni su svi zidovi, stavljen laminat, sređena su kupatila i na spratu i u prizemlju, sve ukupno koštalo je oko 18.000 evra. Ono što je jako bitno, to ne bismo mogli da uradimo bez sponzora, „Nijanse“. „Nevene Kolor“, firme „Vukotić“ iz Leskovca, „Alviks stolarije“ iz Požarevca i bez mnogih sugrađana koji su se odazvali u pomoć. Ova porodica se potpuno oslanjala na baku Dušanku, ona boluje od Parkinsonove bolesti, teško se kreće ali će svima sada biti lakše. Još im je potreban nameštaj, nastavićemo da ih pomažemo u kontinuitetu, mnogo je dece, veliki su troškovi ali najvažnije je da su dobri domaćini. Apelujemo na humane ljude da podržimo i druge porodice koje imaju slične poteškoće – kazao je Miljković

- Kako je ranije kazala baka Dušanka, njihove muke počele su nakon što joj je preminuo sin Bojan.

- Bio je redovan vojnik kada je započeo rat, skoro godinu dana ga skoro nisam ni videla ni čula. Kad je najzad došao kući molila sam ga da se ne vraća, ali je on govorio da ne može da ostavi drugare da ginu. Sa straže u kasarni u Podgorici je oteran na Prevlaku, treći dan su ga ranili. Ostao je bez oka, leva strana tela mu se vukla, jedva se služio rukom. Kad se vratio kući sa lečenja kupala sam ga u koritu jer kupatilo nismo imali. Tužio se sa državom za tu nadoknadu, priznato mu je pravo i na stan i na kola i na još mnogo toga.

Posle tri godine pozvan je na komisiju, oduzet mu je status ratnog vojnog invalida. Postao je mirnodopski invalid, kao da je išao loptu da igra... Nije on ranjen na igralištu, nego na položaju. Pokušavali smo i dalje da ostvarimo njegova prava i kad smo najzad došli do kraja, kada su trebala samo dokumenta da se potpišu, on umre. Trebalo je da prima 160.000 dinara a on je dobijao samo 60.000, država mu duguje te pare. Poslednje dane je proveo na dijalizi, mučio se, borio ali nije izdržao – sa tugom je kazala majka pokojnog borca.

Račun za novčanu pomoć je 200-35695729-59 na ime Dušanke Cvetković.

(Telegraf.rs)