Da li je zaista "sama kriva"? Ljubica javno progovorila o nasilju koje je preživela, a dočekale je osude

Tip komentara koji ljudi ostavljaju ispod vesti o nasilju dosta govori o tome na koji način oni koji komentarišu razmišljaju

Nasilje u porodici je, nažalost, svakodnevna pojava, ali ono što priču o njemu čini drugačijom danas u odnosu na to kakva je bila ranije jeste što su žene prikupile hrabrost da progovore o tome šta su uz nasilnika proživele. Svojim primerom one drugim ženama daju hrabrost da se zauzmu za sebe, prijave nasilnika, pa i progovore javno. Ipak, kad god neka od njih progovori, na nju se obruši lavina negativnih komentara. Nekako žrtva uvek postane krivac za sopstvenu nesreću.

Kako je Telegraf.rs nedavno pisao, Ljubica S. (25) je od strane bivšeg nevenčanog supruga preživela više vrsta nasilja - najpre psihičko i ekonomsko, koje je kasnije preraslo u fizičko i seksualno nasilje. Čak i nakon napuštanja nasilnika, ona i njena ćerka nastavile su da dobijaju pretnje, a njen bivši partner je na društvene mreže objavio njen privatni snimak.

Preporučujemo

Niko se nije osvrnuo da to koliko mora da je strašno čuti rečenicu "Govorio je da će on iz zatvora da izađe, a da dete i ja iz groba nećemo", nikog nije zabrinulo što je trpela seksualno nasilje, ali je to što je Ljubica istakla da nije želela da napusti oca svog deteta, izgleda, bilo ono što je iziritiralo mnoge. Usledila je lavina komentara.

"Ona je ta kojoj treba zabraniti pristup i komunikaciju. Iz njenih poruka mogu da zaključim samo da je osvetoljubiva ostavljena žena", "Meni se čini da je ova žena veći nasilnik. Zatrudnela je sa likom koji očigledno ne želi ni dete, ni nju, ali ona neće da se iseli iz stana. Ne može da je izbaci jer ga prijavljuje za nasilje. Ima drugu, naravno da će da je šikanira i vređa", neki su od komentara na tekst o paklu koji je Ljubica proživela.

Naravno, nije izostalo ni čuveno "sama je kriva".

"Žena koja ostaje sa nasilnikom i jos mu rađa decu, najvećim delom je sama kriva za ono sto joj se dešava. Ne mogu da prihvatim za normalno da žena ostaje u tako toksičnoj vezi. Sa prvim naznakama nasilnosti treba bežati, ali odmah", komentar je koji je napisala ženska osoba.

Naravno, uvek postoje oni koji će da skrenu pažnju na to da nije u redu krivicu svaljivati na žrtvu, ali druga strana, koja je u odeljku komentara kao po pravilu brojnija, priču uglavnom okreće "na svoju stranu".

"Ljudi, koliko vidim, niko ovde ne osuđuje nasilnika, nego opet žrtvu! 'Nije ni ona svoja' - a šta je s njim koji ju je tukao, ponižavao, iživljavao se i to čak dok je bila trudna? Preti osvetničkom pornografijom?! Kada ljudi ne bi opravdavali nasilje bilo koje vrste, svet bi bio mnogo bolje mesto", jedan je od retkih pozitivnih komentara. Ipak, i on je dobio svoj odgovor: "Ovde se vidi da je ona nasilnik".

Zbog čega društvo ima potrebu da odmah osudi žrtvu, zbog čega se vodimo parolama "sama je kriva" i "mora da ga je ona nečim izazvala", za Telegraf.rs je objasnila je sociološkonja Jelena Radović.

- Kod komentara postoji jedna interesantna situacija. Treba da se obrati pažnja na grupu komentara koja se prva pojavi jer onda ostali, poneseni takvim komentarima, nastavljaju da komentarišu. Što je više komentara, oni koji naknadno komentarišu daju sebi više slobode. Kada vide da neka vest ima dosta komentara, lakše će i oni da ostave svoj, osećaće se zaštićeno. Da li oni zaista tako misle ili ne, pitanje je koje se često postavlja jer je bilo slučajeva kada komentarišu deca, koja nisu svesna onoga što pišu - objašnjava.

Kako dodaje, među publikom koja ostavlja komentare na portalima gotovo da nema dece, što čini da situacija bude poražavajuća.

- Tip komentara koji ljudi ostavljaju ispod vesti o nasilju dosta govori o tome na koji način oni koji komentarišu razmišljaju. Da li je to mišljenje celog našeg naroda, nije sigurno. Mnogi imaju svoje mišljenje, ali ga ne iznose javno. Najčešće javno iznose mišljenje oni koji hoće nešto da iskritikuju. Često se dešavalo da vidite fotografiju nečije bebe i da ljudi ružno komentarišu jednu bebu, a tek ovakve stvari izazivaju salvu loših komentara. Ono što je bitno je da moramo da gajimo kulturu da žrtvama nasilja treba pomoći. Žrtve nasilja često nisu ni svesne da trpe nasilje. Treba da gajimo takvu kulturu da stvorimo prijateljsko okruženje kako se žrtve nasilja ne bi bojale da ispričaju šta su preživele. Nije bitno da li je žrtva muško ili žensko, dete ili odrasla osoba. Podrška ne treba da bude u vezi sa polom, godinama, već se odnosi na to da budemo svesni da žrtvama nasilja treba da pružimo podršku. Ne treba da osuđujemo, već da pomognemo - dodaje Jelena.

Na pitanje zbog čega se u komentarima, kao po pravilu, pre pojavi osuda žrtve, nego osuda nasilnika, Jelena ističe da je sama činjenica da ljudi imaju potrebu da osuđuju problem.

- Glavni problem je u tome što osuđujemo. Ne komentarišemo, nego osuđujemo. Danas svako ima pravo na svoje mišljenje, ali se postavlja pitanje da li svako treba da ga iznese. Danas nam je internet dozvolio da svako bude medij za sebe, bez ikakve uređivačke politike. Zbog toga ima raznoraznih komentara na bilo koju vest, a osuda i prebacivanje krivice na žrtve je naročito poražavajuće - ističe.

Kako dodaje, takvi komentari veoma utiču na žrtve.

- Ne utiču samo komentari na internetu, već i u stvarnom životu. Žrtva se plaši osude javnosti misleći da je ona kriva. Većina žrtava polazi od sebe i pita se šta je zgrešila. Potom ide korak dalje, pa preispituje sve ostalo. Ono što je sigurno je da na nas utiče svaki negativan komentar, od onih na račun toga kakva nam je frizura, do zlonamernih komentara upućenih osobi koja je na bilo koji način povređena - zaključuje sociološkinja.

(Telegraf.rs)