Predrag fotografiše životinje kamufliran u skloništu: Ovako izgledaju kad čovek ne remeti njihov mir

On dobro poznaje put divljači, pa planira kada će koju da "ulovi" i kako će to učiniti. Usput, mnoge slike nastanu i spontano...

Jelen uhvaćen dok riče, tekunice slične vevericama koje se u trenucima mira ljube ili ptica koja strpljivo čeka plen - fotografije prirode Srbije Predraga Kostina zvanog Pike iz Zrenjanina ostavljaju bez daha. A bez daha su i nastale, jer osim fotografskog oka, za ovakve slike potrebno je i srce zaljubljeno u prirodu, neverovatno strpljenje i umeće da se životinjama priđe na svega pet-šest metara.

Nekada ga primete, a nekada ne. U prvom slučaju to znači da je uspeo dobro da se sakrije u svojoj čeki, a u drugom slučaju da je prepoznao ljubobitljivost bića, pa se stoga nije povukao i uspeo da ovekoveči pogled te "zverčice".

Preporučujemo

Potpuno maskiran, stopljen sa prirodom, u nekoj improvizovanoj kućici, Predrag liči na usamljenog lovca, ali je njegovo oružje objektiv.

- Trudim se da priđem na deset do petnaest, kako bih mogao da napravim bolju fotografiju i izvučem više detalja - priča Predrag.

On je osvojio banatske ravnice i fruškogorske uspone, zabeležio nestvarne prizore i susreo se sa retkim vrstama koje se, inače, klone čoveka i gotovo ih je nemoguće zapaziti u šetnji.

Ali, to iziskuje maksimalnu smirenost i strpljenje. Ne postoji trn koji bocne tako da Predraga trgne i pokvari mu plan koji je za taj dan zacrtao - da se, na primer, približi jelenu.

Nije to nimalo lako. Njegova čeka nije kao lovačka drvena kućica na visini, sa klupicama i policama. To je improvizovana kućica ukopana u zemlju, satkana od šipražja i maksimalno kamuflirana. Samo tako životinja će se usuditi da svoju njušku promoli neposredno pred Predragom.

- Najteže je slikati sisare, zato što su kod njih sva čula izuzetno razvijena i nekada, dok mi još njih ne primetimo, oni nas osete i sklone se. Najbitnije je imati dobar vetar. Ako duva od životinje ka nama, onda me ona ne oseti - priča Predrag.

On dobro poznaje put divljači, pa planira kada će koju da "ulovi" i kako će to učiniti. Usput, mnoge slike nastanu i spontano...

- Čeku napravim od materijala koje imam pri ruci, eventualno maskirna mreža, ali najbolje uvek napraviti sklonište od materijala koji je sa tog terena - priča Predrag.

Obično ga životinje ne primete i dok on fotografiše, one rade ono što im je zapisano u krvi.

Tek kada se isključi svaki zvuk i umiri svaki korak, a disanje postane neprimetno, prizori se pojavljuju.

- Kada izađeš u prirodu, kada se umiriš i kada pustiš da priroda oko tebe živi svojim životom, tada ćeš otkriti još puno nekih vrsta za koje si čuo da su možda tu, ili da su nekada bile, ali nisi mogao da ih primetiš jer životinje na svaki pokret reaguju i sklanjanju se, ali kad se umirimo, možemo da uživamo u pravoj prirodi i možemo da vidimo neke vrste koje ne bismo mogli ovako, dok šetamo sa prijateljima. Srbija je izuzetno bogata zemlja florom i faunom i nismo ni svesni koje nas sve lepote okružuju - govori Predrag.

Jednom prilikom tako je uspeo da donese lepe vesti - par orla belorepana u Carskoj bari, koji je dugo čekao potomstvo, napokon ga je i dobio, a da to niko nije znao. Predrag, međutim, tada nije bio u čeki, niti je iz prikrajka motrio na grane, već je baru nadletao malim avionom.

Ali, jednom je došlo do nesporazuma u prirodi kada je bio "razotkriven". To je bila prava halabuka.

- Samo sam jednom imao problem i to sa divljom svinjom. Mladunci su mi se približili više nego što je trebalo, pa je majka onako dosta bučno negodovala i svojim pokretima mi stavila do znanja da je vreme da se udaljim... - priča Predrag izbegavajući da kaže da ga je svinja "napala", jer se to zapravo nije desilo. Životinja ne napada, samo pokazuje gde su granice koje ne smemo da prekoračimo.

Ideja da fotoaparatom beleži slike iz prirode rodila se pre deceniju i po.

- Od malena sam voleo životinje i trudio se da što više provodim vreme u prirodi. Kada sam došao u situaciju da mogu sebi da priuštim neki fotoaparat, onda sam krenuo u fotografisanje - priča Predrag, objašnjavajući da je počeo davne 2007. godine.

A onda mu se priključio i prijatelj koji sve snima dronom. Dok snimci ravnice iz vazduha zaustavljaju dah, moćne fotografije još uvek se, kaže Predrag, prave "iz ruke", strpljivim čekanjem i zbližavanjem s prirodom. Jer, dobru fotografiju čine detalji, finoća i čistoća, ono što može da doživi i ljudsko oko kada se nađe pred prelepim prizorom.

- Fotografija prirode iziskuje skroz drugačiji pristup od ostale vrste fotografija. Štagod drugo da fotografišemo mi možemo da se dogovaramo, da nameštamo modele, da kažemo kad nam šta treba. Sa životinjama nema dogovora, moramo da je nadmudrimo na njenom terenu - priča naš sagovornik.

Ovim hobijem bavi se ozbiljno i za to ima punu podršku porodice, od koje, kaže, sve počinje u životu. Takođe, ima podršku kolega koji su spremni da u danima kada ima plan da ukroti neko stvorenje, oni "upadnu" u njegovu smenu.

Desetak puta mesečno on izlazi u bare, polja, šume... Boravi u Specijalnom rezervatu prirode Stari Begej (Carska bara) i Gornjem Podunavlju, u Ritovima Donjeg Potisja i na Fruškoj Gori.

Pravilo je da se uvek javi upravljačima ovih područja ili lovcima, ako boravi u lovištu. To je važno zbog njegove bezbednosti, ali i zbog dobrobiti životinja. Kao gost na terenu on mora da prati zakone prirode, ali i pravila organizacija koji se staraju da ove oaze ne naruši ljudska ruka.

- Kad god probamo da promenimo prirodu, to nikada ne može da donese dobre rezultate - priča naš sagovornik.

Svoj susret sa prirodom Predrag deli sa svima nama, putem svoje stranice "Divlja Srbija". U plodu njegovog iskustva, truda i ljubavi prema životinjama možemo, tako, da uživamo svi.

Nedavno je objavio i fotomonografiju, čije stranice od početka do kraja ispunjavaju koloriti vojvođanskih prizora, profesionalne fotografije nastale iz ljubavi kakvima se inače divimo i dok posmatramo neke strane autore koji dele naklonost istu sa Predragom.

(Telegraf.rs)