Mateja traže manje od 20 dana, ali Milana nema 20 meseci: Ne mogu da im upale sveću, jer tinja iskra nade
Nažalost, dešava se da neka tela, u slučajima tragedija u reci, nikada ne budu pronađena
Ne mogu da im upale sveću, jer zrno nade, vera i ljudskost ne dozvoljavaju da ih proglase mrtvima. Velike reke, pune virova, opasnosti, prepreka i mulja, poigrale se sa sudbinom mnogih koji su njima zaplivali ili zaplovili, a potom nestali bez traga, svedoka i u okolnostima koje nekada prevazilaze svako logično objašnjenje.
Tajna koju krije mutna reka razdire danas porodicu Mateja Periša, kog traže već 18. dan u nadi da ipak nije negde na njenom dnu. A kako izgleda kada takva agonija traje skoro dve godine, ispričala nam je sestra nestalog Milana Miškovića, kom se od 16. marta 2020. vodi kao nestao.
Preporučujemo
Upozorenje: Cela deonica od Stare Pazove do Novog Sada pod visokim naponom, prilazak pruzi je opasan po život
Rus pitao Porfirija o pričešću tokom korone: Sveštenici su se pričešćivali i sa obolelima od HIV-a i živi su
Ne, on nije mrtav za porodicu, niti može ikada biti. Osim, ako reka ne kaže drugačije...
- Za nas je on živ, sve dok nam dokazi ne pokažu drugačije. Za porodicu je jako teško, preteško, prvenstveno njegovoj majci, jer on je sin jedinac, psihički je nepodnošljivo ne znati ništa, ni da li se i on utopio, da li je negde možda živ... - priča Milanova sestra od tetke Ivana.
Crne slutnje postoje, jer pronađen je čamac, ali ne i Milan, kao ni njegov drug Ilija. Zajedno su se po vetru otisnuli na pecanje. Ilijino telo isplivalo je posle više od mesec dana, čak u Zemunu.
Ali to sve nije dovoljno da se za Milana kaže - amin.
- Milion pitanja, a nažalost ni posle ovoliko vremena odgovora nemamo... Milan nije parče krpe pa da se jednostavno negde zagubi i da ga niko i ne traži, mi kao porodica smo uradili onoliko koliko je bilo u našoj moći, ali nažalost sve ostalo je bilo na nadležnima, nama je ostalo to da ne dozvolimo da se Milan tek tako zaboravi i da se njegov slučaj "gurne pod tepih"... Naša bol je iz meseca u mesec sve veća, ali ne želim i ne možemo da izgubimo tu nadu...
Slika plavokosog dečaka, pa onda nasmejanog Milana i cele familije na okupu. Ikone, srca, ruže, brižljivo očišćen sto kao oltar za dragu osobu nad kojim suze jedne sestre padaju moleći se za neku vest. Milanov glas, poruka i osmeh, to je jedino što bi porodici moglo da zaceli slomljeno srce.
Dunav zapljuskuje obale, naivno i zagonetno. Milan je možda negde u njegovim mutnim dubinama. Ako jeste, reka može da oslobodi njegove bližnje dela patnje, a ako nije - šapat Milana koji je nestao nad talalasima između Srema i Banata odneo je oštar prolećni vetar.
Nažalost, dešava se da neka tela, u slučajima tragedija u reci, nikada ne budu pronađena.
Pojedine porodice dale su svoje uzorke DNK u nadi da će jednog dana sahraniti svoje najbliže koje su izgubili u velikoj autobuskoj nesreći iznad Tise pre skoro 17 godina.
Tela mnogih nastradalih povremeno su pronalažena nizvodno od mesta tragedije, a jedno je isplivalo u Pančevu.
Slična tragedija desila se i četiri godine kasnije, kada je grupa migranata sa Kosova i Metohije završila u reci.
Neutešna porodica Barbare Vitez i dalje čeka da se negde iz daleka začuje njen glas - da kaže "Živa sam". Jer, jedino što je do sada poznato jeste da je možda upala u Tisu. Jer - svedoka nema.
(Telegraf.rs)