Na rukama je nosio baku, pamti njen samrtnički pogled, a nije lekar ni sveštenik, već leskovački taksista

Pismo o predusretljivom taksisti napisala je jedna Beograđanka

Nije važno kojim se zanatom ili profesijom bavimo, već kako ih obavljamo, a posebno je važno kako se odnosimo prema takozvanim strankama ili klijentima, ako naš posao zahteva rad s ljudima. Upravo taj odnos prema ljudima, u vremenima zla, izaziva bes ili, sve ređe, čak, i zahvalnost zbog osmeha. Našoj čitateljki iz Beograda desilo se ovo drugo, ali više od osmeha.

Napisala je pismo o leskovačkom taksisti, čija ju je ljudskost iznenadila i raznežila.

Preporučujemo

Pismo prenosimo u celosti:

„Bila je nemoćna i slaba. Ležala je na podu i čekala da stigne pomoć. Čovek se oseća tako sam usled pandemije, zbog straha za sebe i svoje najbliže, ne zna šta sve može da se desi i kako da krene ako slučajno upadne u „vir korone“.

Tog sumornog subotnjeg popodneva, bila mi je potpuna jasna rečenica mog tate: „Nije svejedno!“ Tada, kada sam uporno pozivala taksi, tata je govorio: "Pozovi 016/..., nije svejedno koji će taksi doći po mamu“.

Slušam tatinu preporuku i pozivam taj taksi. Ali meni ne treba, samo prevoz do Kovid ambulante, potreban mi je taksista, lice koje će pored vožnje moju mamu izneti iz kuće i smestiti u kola, jer je slaba i nemoćna.

Na moj zahtev dolazi taksista sa pozvanog broja, kola broj 09 i tako stručno, bez puno reči, ali sa puno energije i volje da pomogne staroj nemoćnoj osobi podiže moju mamu i na rukama je iznosi iz kuće i unosi u kola. Ispred Kovid ambulante, na tim jakim rukama taksista ponovo uzima moju mamu i unosi je u hodnik Kovid ambulante. Uplašena, ali i zadivljena brzim pokretima i gestom heroja - taksiste, ostajem sa mamom u Kovid ambulanti.

Nažalost, pregled nisu mogli da joj tu obave, pa nas šalju u Kovid bolnicu. Kako? Sa čim? Opet isti poziv taksi službe i molba za vozilo broj 9.

Dolazi nam taksista, mamin i moj spasitelj te večeri i vozi nas u Kovid bolnicu. Mama i ja tu ostajemo više od četiri sata i završavamo sa pregledima dva sata posle ponoći. Kući se vraćamo sa drugim taksistom, jer je „naš“ taksista završio smenu i otisao na zasluzeni odmor posle napornog dana

Da, ovo je samo deo priče, jer „nas“ taksista se poneo isto i kada nas je samo posle pet dana vozio u Hitnu pomoć, jer pored toga što je bila jako, jako slaba, ovog puta je bila i kovid pozitivna.

Njeni rezultati kovid testa nisu promenili odnos taksiste prema pružanju pomoći i opet na rukama, sve sa maskom pomaže te večeri da mama dobije adekvatan prevoz i pomoć.

Da, meni je sada apsolutno jasna tatina rečenica: "Nije svejedno kojim se prevozom vozite i kojim taksijem", a verujem poštovani čitaoci i vama to postaje jasno.

Želela sam na ovaj način da se taksisti na vozilu broj 9, ovog taksi udruženja, zahvalim i kako bi moja mama rekla: "Neka ga Bog čuva i svi Sveci".

"Čuvajte Vašeg sugrađanina velikog srca!"

Autor teksta je Jela Stanojević - Beograd, a taksista Jugoslav Marković

Taksista o kome je pisala Jela Stanojević zapravo je Jugoslav Marković iz Leskovca, na čiji pomen njegovog imena dežurna disperčeka kaže da je „on uvek takav i prema mušterijama i prema kolegama i koleginicima". „On je, jednostavno takav,“, rekla je.

Jugoslava je ekipa "JuGmedije" zatekla u vožnji, pa je trebalo vreme da prebaci mušteriju i da se parkira, kako bi razgovarali.

Već prve rečenice ukazuju i na njegovu veliku skromnost.

- Nije to ništa, pa tako bi uradio svako od 20 taksista naše kuće. To nam je dužnost - kaže.

Na opasku novinara da, ipak, obaveza taksiste nije da klijenta, i to kovid pozitivnog, nosi na rukama, odgovara da mu to nije prvi put.

- Znate, mi smo svi porodični ljudi i osetimo kada se naši klijenti nađu u nevolji. Baka je bila nepokretna. Poznavao sam je, često sam je vozio - odgovara.

Nije nikada, veli, mislio da će se se baviti taksiranjem jer je ranije radio kao kranista, ali na nagovor ćerke je dao otkaz i vratio se u Leskovac. Bojala se, kaže, za njegovu bezbednost.

- U ovu taksi-kuću ušao sam samo na mesec dana, a ostao evo već tri godine. Taksiranje je lep posao ako ga obavljate časno, kao i svaki drugi posao - dodaje.

Vraćamo se ponovo na baku i od njega saznajemo da je ubrzo preminula pošto je sa njenom ćerkom ostavio u bolnicu.

- Na izlazu sam joj rekao da se čuva, a ona me je pogledala tako čudno, toliko čudno da ću sa tim pogledom živeti dugo. Tog momenta znao sam da je više neću videti - priča sa tugom u glasu i dodaje da je nešto pre toga umro i suprug bake, a otac čitateljke iz Beograda.

(Telegraf.rs)