Marko je zlatni trubač, ali i vredan poljoprivrednik: Proputovao svet, ali uvek se vraća svom selu

Marko ističe da ga truba možda jeste proslavila, ali da ne želi da napusti selo u kom se rodio i gde god da krene zahvaljujući limenom instrumentu, uvek će se, kako naglašava, vraćati kući u svoj rodni kraj

Odlična godina je iza malinara, ali i oni koji su na svojim imanjima posadili kupine konačno su ostvarili profit. Jedan od njih je i mladi Marko Trnavac, u Srbiji poznat kao jedan od najboljih trubača ovenčan nagradama u Guči, a pritom i vredan poljoprivrednik koji ne dopušta da imanje u njegovom rodnom selu Mršelji kod Požege zaraste u korov. Ostao je na svom ognjištu, tu oformio porodicu i obrađuje zemlju na površini od oko 30 hektara.

- Od malih nogu znam šta su seoski poslovi i ništa mi nije strano kada je reč o poljoprivredi. Kada ostanete na selu morate svaštariti, od svake kulture imati po malo. Bavimo se stočarstvom, ratarstvom, ali i voćarstvom. Kupina nam je ove godine donela najveće prihode, godina je bila rekordna. Posadili smo je na oko sto ari i ubrali 11 tona. Sve je prodato, a cena je bila najbolja u istoriji - kaže Marko za RINU.

Preporučujemo

Da je važno biti svoj na svome ovom mladom trubaču pokazala je i epidemija korona virusa. U godini kad svirki ni tezgi nije bilo, glavni prihodi stigli su upravo od poljoprivrede. Navikao na rad i seoske poslove, kako kaže, ništa mu ne pada teško.

- Dešava se da dođem sa svirke u svanuće, pa pravac na traktor, bilo to košenje, setva, žetva, oranje ili neki drugi seoski poslovi. Domaćinstvo nijednog trenutka ne sme da trpi. Na selu radno vreme ne postoji, ustaje se u pet ujutru i dok se poslovi ne obave u kuću se ne vraćamo, ono što se zacrta taj dan, to se mora i uraditi. Kada pričate nekom iz grada koliko se na selu radi, ne pomišljaju da se presele, ali ne shvataju da kada si na selu imaš slobodu, i zbog toga ne nameravam da napustim ognjište - ponosno priča Trnavac.

Uz subvencije je uspeo da obnovi i mehanizaciju, koja je jedan od najvažnijih faktora uspeha u poljoprivrednoj proizvodnji.

- Kupio sam traktor i dodatne priključke, kako bih olakšao rad na selu. Život i rad bez mehaizacije naročito u današnje vreme kada nema ljudi je nezamisliv. Prošla su vremena kada se sve radilo ručno i na mobu, današnja domaćinstva imaju i po nekoliko traktora kako bi sve postigli što zacrtaju, i sve se više parcela zakupljuje i obrađuje, a sve je manje radne snage. Sve rade mašine - kaže Marko.

Ovu godinu, osim po fantastičnom rodu kupine, pamtiće i po tome što se ovenčao vrednom nagradom na jubilarnom Saboru trubača u Guči. Tome je posvetio veći deo svog života, a on i članovi njegovog benda vredno vežbaju i nadaju se da će svaka zabrana okupljanja uskoro biti iza svih nas. Zbog umeća sviranja na limenom instrumentu proslavio se i van granica Srbije.

- Čitav naš kraj i nekada i sada, nezamisliv je bez trube na veseljima. To mi je bio san, da postanem vrstan svirač ovog instrumenta, truba je nešto što me prati kroz ceo život, počeo sam da je sviram od sedmog razreda osnovne škole i tada smo bili najmlađi orkestar na Balkanu. Mogu slobodno da kažem da sve što sam sanjao upravo mi je truba donela, proputovao sam pola sveta, od Amerike do Kine. Od 2014. godine počeli smo da se se takmičimo na najvećem trubačkom takmičenju u Guči od kada smo uzeli dve nama jako značajne nagrade, a to su priznanje publike i zlatna truba - kaže ovaj svirač.

Marko ističe da ga truba možda jeste proslavila, ali da ne želi da napusti selo u kom se rodio i gde god da krene zahvaljujući limenom instrumentu, uvek će se, kako naglašava, vraćati kući u svoj rodni kraj.

(Telegraf.rs)