Sami i zaboravljeni, sa penzijom od 29.000 dinara: Moderni lapot ili kako smo okrenuli leđa starim roditeljima

Nekada je postojao mračni običaj srpske tradicije, poznat kao lapot, a danas je poprimio novi oblik

Baka Mira ima 76 godina i živi u jednom seocetu u istočnoj Srbiji. Suprug joj je preminuo pre šest godina i od tada dane uglavnom provodi sama. Ima sina i ćerku koji su odavno osnovali svoje porodice. Oni stanuju u gradovima, stalno negde žure i imaju puno obaveza, majku Miru posećuju za praznike ili nekad vikendom, kad baš nađu vremena. "Majka je jaka, može ona i sama", kažu i produže dalje.

Preporučujemo

Danas obeležavamo Međunarodni dan starih. U Srbiji, prema statističkim podacima, trećina ljudi starijih od 80 godina živi sama ili, prevedeno u brojke, oko 600.000 starih živi u staračkim domaćinstvima. Ruku na srce, ima i onih, mada u manjem broju, koji su obezbeđeni i žive zapadnjčki san u kojem penzioneri zaista uživaju u putovanjima i druženjima.

Nažalost, u Srbiji je više onih penzionera koji su prepušteni sami sebi, kojima se dani svode na to kada će na kratko čuti neko od svoje dece ili bar popiti kafu sa komšinicom. A onda smisliti kako da preguraju dan sa 29.000 dinara, koliko danas iznosi prosečna srpska penzija.

Nekada je postojao mračni običaj srpske tradicije, poznat kao lapot. Prema predanjima, lapot se vršio tako što su starci ubijani kada navrše određeni broj godina (od četrdeset do sto, ali najčešće ‒ šezdeset), odnosno kada ostare, onemoćaju i ne mogu više da privređuju zajednici. Danas se srodnici više ne ubijaju, ali moderan lapot svodi se na zlostavljanje na razne druge načine – ne smao da ih napuštaju i katkad zaboravljaju, već ih fizički i psihički maltretiraju, uskraćuju hranu, lečenje i pristojne uslove za stanovanje.

Ukratko, ako ste svoje stare i već onemoćale roditelje potpuno zaboravili, nad njima ste izvršili moderni lapot. U planinskim selima takvih slučajeva je najviše.

Tamo se dešava da starci, već dugo zaboravljeni od svih, nemaju čak ni zdravstvene knjižice niti ikoga ko bi ih odveo do lekara, oni neretko žive bez vode i bez struje, kuća prokišnjava ili se čak urušava, a nemaju nikoga da im pomogne.

Naravno, nekad takve okolnosti namesti sudbina, i deca za to nisu kriva.

Dragica Nešić (67) koja je jutro provela na raskrsnici na Novom Beogradu, u ruci držeći papir na kom je pisalo "treba mi za hranu i lekove", ostala je bez sina i sada je potpuno sama. Ova skrušena baka  živi u Šapcu, a na pitanje otkud na ulicama prestonice traži pomoć, odgovara da u njenom gradu ima previše ljudi u sličnoj situaciji, te ne može da prikupi novca ni za hranu za taj dan.

- Došla sam da prosim. Poterala me je loša sreća u životu. Sin mi je umro u decembru. Bio je mlad, 48 godina. Četiri godine je bolovao. Od tada sam sama. On je bio vredan, radan. Nisam ja nikada ranije radila ovo, muka me je naterala sada - ispričala je Dragica za Telegraf.

Mesečno prima socijalnu pomoć od 7.000 dinara i od toga živi. Sedam hiljada dinara. Za komšije kaže da su nekada dolazile, dok su bila srećnija vremena, a sada nema nikoga ni da pokuca na vrata.

- Svako gleda svoja posla - kratko i uz uzdah kaže nam baka Dragica, gotovo pomirena sa svojom sudbinom.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković danas je istakla da su u Srbiji u populaciji starih posebno ugroženi ljudi koji žive sami, oni sa invaliditetom, pripadnici romske nacionalne manjine i starije žene, naročito u ruralnim područjima.

- Stari su izloženi zlostavljanju, zanemarivanju i samoći. Veliki broj boluje od demencije i kognitivnih poremećaja koji se ne razumeju na pravi način - rekla je Janković za Tanjug.

Ona je primetila da je danas u Srbiji još uvek sramota otići kod lekara, te da nema adekvatnog odnosa prema zdravlju i kulturi starenja.

- Živimo u društvu gde se favorizuju brzina, mladost, prilagodljivost... Položaj starih je nepovoljan i to zavisi od toga gde, kako i sa kim živite - navela je poverenica.

Godišnji izveštaj Poverenika za zaštitu ravnopravnosti pokazuje da je u godini pandemije najviše pritužbi bilo zbog diskriminacije starijih od 65 godina, i to zbog zabrane kretanja i drugih mera tokom vanrednog stanja, pristupa državnim institucijama u zdravstvu i penzijskom i invalidskom osiguranju.

Međunarodni dan starijih osoba je proglasila Generalna Skupština Ujedinjenih nacija 1990. godine. Prema pojedinim demografskim projekcijama u Srbiji ima više od 1.400.000 ljudi starijih od 65 godina, dok je u svetu gotovo milijardu ljudi starijih od 60 godina.

Procenjuje se da će u narednih nekoliko decenija globalna populacija značajno ostariti.

(Telegraf.rs)