Đorđe (23) ima artrogripozu, igra fudbal, izlazi u klubove, želi da motiviše druge: "Društvo me nije odbacilo"

Đorđe ima veliku želju da postane motivacioni govornik

Đorđe Mitrović (23) iz Prokuplja od rođenja boluje od artrogripoze. Ova bolest prouzrokovala je da njegovi gornji ekstremiteti ostanu nerazvijeni, zbog čega nije u stanju samostalno da se hrani, bavi različitim sportovima, ali i drugim težim fizičkim aktivnostima.

Ipak, ovom mladom čoveku bolest nije bila izgovor, te je odlučio da svoj život vodi kao i ostali njegovi vršnjaci. Stekao je zvanje inženjera za zaštitu bilja, planira da nastavi studije, a najveći san mu je da postane motivacioni govornik. Kako objašnjava za Telegraf, tako bi na osnovu ličnog iskustva, mogao da prenese ostalim osobama sa invaliditetom važne poruke koje je naučio.

Preporučujemo

- Dosta osoba sa invaliditetom sedi u kući, ne druži se ni sa kim. Međutim, ja nisam jedan od njih, iako sa artrogripozom ne mogu da funkcionišem samostalno i u nekim svakodnevnim aktivnostima. Na primer, mogu sam da držim viljušku, ali nešto teže ne mogu. Međutim, društvo me uopšte nije odbacilo i ne gledaju me kao osobu sa invaliditetom. Zato mi je cilj da prenesem poruku drugim osobama sa invaliditetom da imaju nadu. Takođe, želim da prenesem svoju pozitivnu energiju na ostale ljude, jer viđam da su mnogo klonuli, posebno u periodu korone. Svi gledaju sve crno i sumorno - kaže Đorđe.

Da motiviše druge na borbu podstakla je čitava situacija sa pandemijom, kada su, u jednom trenutku, bili zaraženi njegovi roditelji i baka.

- Živim sa roditeljima, bratom, njegovom porodicom i bakom. O situaciji sa koronom, kada su bili zaraženi mnogi članovi moje velike porodice, pisao sam i dnevnik. Mislim da je me je to zapravo podstaklo da se više angažujem u svim sferama, jer smo dobili još jednu priliku.

Inače, kako nam objašnjava, porodica mu je uvek bila najveća podrška, te su i oni bili najvažniji u tome da o životu ima pozitivan stav.

- Od samog rođenja sam ovakav i ništa od ovog ne bih mogao da postignem bez njihove podrške. Od kako su im doktori rekli za moju dijagnozu, oni su uvedeli da problem postoji i bili spremni da se bore da ga reše. Nisu kukali nad svojom sudbinom ni stajali u mestu. Doktori su videli da ću ja biti invalid, u kolicima, da neću moći da se krećem, ali evo ja izlazim sa svojim društvom i živim kao ostali, čak i igram fudbal sa njima.

Đorđe je svestan da su posvećenost i upornost ključne za uspeh u svakoj borbi.

- Moj dan izgleda tako što ustajem oko devet sati, pa već od 11h krećem intenzivno i naporno da vežbam, što traje i po tri/četiri sata. Naravno, uveče sebi dajem oduška, izlazim sa društvom u kafiće. Izlazim čak i u noćne klubove. Ne osećam se nikad odbačeno. Moji drugovi me često, ako pada kiša, "pokupe" kolima i kada završimo sa izlaskom vrate me kući. Bukvalno imam podršku celokupnog društva. I naravno, mislim da su upravo naporan rad, ali i pozitivan duh, ključni da se dobro nosim sa svojom bolešću.

Pogleda "sa strane", kako objašnjava, ume da bude. Ali Đorđe zna da se nosi sa tim.

- Zaista, niko u društvu nikad nije upirao prstom na mene i govorio o tome kakav sam. Nemam komplekse što su mi ruke ili noge krive, nosim i šortseve i majice sa kratkim rukavima. Naravno da tu ima čudnih pogleda, ali veoma retko, jer nastojim na svom licu uvek da imam osmeh.

Jedina "traumatična" uspomena za Đorđa bila je kada je trebalo da krene u prvi razred osnovne škole. Strahovao je da će ga poslati u tzv. "specijalno" odeljenje.

- U Prokuplju su mi ovde rekli da ne mogu da idem sa drugom decom, nego da pohađam specijalnu školu. Moja majka je rekla: "Ne, moje dete će da ide kao sva ostala deca". Išao sam na sedam ili osam psiholoških testova koji su pokazali da sam i više nego sposoban na pohađam školu kao sva ostala deca.

Iako još mašta o tome da postane motivacioni govornik, Đorđe ne sedi skrštenih ruku. Želju da sa drugima širi svoju pozitivnu energiju i motiviše ih u borbi ostvaruje uz podršku ljudi koji ga razumeju. Tako je i nastao kratak film sa simboličnim nazivom "Sreća se nalazi unutar nas", u kojem ovaj mladić poručuje da su "vera, ljubav i nada" njegov osnovni životni motiv.

(Telegraf.rs)