Preminuo deka Dragiša, koji je 50 godina živeo bez struje i vode: Spavao u štalama, i na snegu se budio

Tvrdio je da nema na šta da se požali, kao i da nikada nije živeo bolje

Dragiša Stanišić zvani Burgiba koji je od pedesetih godina živeo na Mokroj Gori, u kući bez struje i vode, nedavno je preminuo. Sve je krenulo kada mu je kuća izgorela u požaru, a novu je sagradio sam. Kako je ranije pričao, živim ga je održavalo to što 55 godina sam nosio vodu pola kilometra sa Stanišića izvora.

- Od desete nosim, dobro bio sam u vojsci, radio po tri meseca na terenu i nekad ne odem, ali 55 godina nosim vodu, pa po 10 litara, nek je po pet, pa svaki drugi dan, ti izračunaj koliko je cisterna - kaže Dragiša i napominje da ga ne mrzi, jer i zimi i leti može da pije samo hladnu vodu, sa izvora, ne mlaku.

Preporučujemo

Uprkos načinu života koji je vodio, deka Dragiša je tvrdio da nema na šta da se požali, tvrdeći da nikakvih obaveza nema, te da nikad nije bolje živeo.

- Imao sam struju '56, kad je ovde bilo tri kuće, a evo sad u 21. veku, nemam. Ćale mi bio slep 14 godina, kad je on bio u mraku, šta... - rekao je ranije Dragiša za TV Čajetina, odmahujući rukom kao da hoće da kaže da može i on.

Sa poslovima oko imanja nastavljao je čak i kada je slomio ruku jer, kako je govorio, kada živite sami, ništa se neće rešiti samo od sebe.

Leti se kupao u potoku, a kupatilo je improvizovao jednim malim izumom. Na limenu kantu stavio je slavinu, te se tako kupao zimi, a voda je oticala u drugu veliku kantu ispod.

Ipak, život u mraku nije lak, a Dragiša je monotonu tišinu ispunjavao radijom povezanim na akumulator. A za kratke zimske dane, kada mrak brzo padne, imao je jednu LED sijalicu.

- Da mi nije akumulatora, poludeo bih. Još je dan, a ti da dođeš da legneš... Ni televizora, ni žene, ni dece, s kim da pričam? Navikao sam i ništa mi ne smeta. Samo da je zdravlja i slobode. To je kod mene broj jedan - pričao je.

Radio je, kako je pričao, skoro sve.

- Nisam bio siledžija, šofer ni pilot, a drugo sve. Noćivao sam po železničkim stanicama, niko me nije dirao. Sada više nema te slobode - prisećao se.

Spavao je, kaže, u 130 kuća, po štalama i na snegu se budio. Kako tvrdi, gladan čovek ne može da se smrzne na hladnoći, a sit može.

Nekada je imao veliku ljubav koje se sećao i u starosti.

- Radio sam u vojnoj pošti, celu platu sam joj davao za hranu. Govorila mi je da donesem suvog vrata, koji je tad bio 2.000 dinara, banana... a drugi put ćemo da se vidimo. I na kraju ništa. Poludeo sam za njom. Roman bih napisao da sam zapisivao šta sam sve uradio za nju. Kao dete sam se namučio, išao sam u nadnicu da kupim opanke, sveske i đački pribor. Kad sam se ja namučio kao dete, nisam drugog hteo da stavljam na muke. Zato se nisam nikada oženio - objasnio je.

Primao je pomoć od 9.000 dinara i deci često kupovao slatkiše. U totalnoj suprotnosti u odnosu na ljude koji se zarad prestiža razmeću skupim željama, Dragiša je bio samo jedan od ljudi koje je život vaspitao drugačije. Bio je zadovoljan onim što ima, dokazujući da j sreća zaista u malim stvarima.

(Telegraf.rs)