Boriš se sam sa sobom, kliziš, puziš: Kako izgleda planinarenje u Srbiji i da li bi vam "leglo"?

Sve je individualno i svakoga od planinara na stazi čeka neko novo iznenađenje: Od prelepih prizora do naizgled nepemostivih prepreka

Pandemija korona virusa i zatvorene granice otvorile su put planinarima i rekreativcima koji su, napokon, otkrili da i u našoj zemlji mogu super da se provedu - predeli koji podsećaju na Alpe, ali i neke tropske krajeve, šume, prašume, stenčuge, vidikovci i naravno vodopadi, blago su Srbije do kog možete doći uz manje ili više pešačenja.

Preporučujemo

Međutim, planinarenje je nešto više od turizma. To je za mnoge način života. Filozofija - korak, po korak do cilja, i tako svake nedelje. Brojna planinarska društva organizuju dnevne izlete najmanje dva puta nedeljno, a tu su i višednevne ture, potom one sa spavanjem u šatorima ili planinarskim domovima. Ture su različite, od ekstremno lakih do ekstremno teških, a na svim turama viđao sam ljude od 7 do 87 godina.

Žilavost, a ne snaga, upornost, a ne nestrpljenje - to je magična formula za ovu aktivnost u prirodi. I nije lako. I "laka" tura nekome može da bude teška. Prelazi se od 10 do 25 kilometara, ali nemojte da vas ova brojka zavara, jer postoje mnogo važniji parametri za težinu neke staze.

Dakle, sve je individualno i svakoga od planinara na stazi čeka neko novo iznenađenje: od prelepih prizora do naizgled nepremostivih prepreka: borbe sa samim sobom na stenama, kamenju, vodi, sa klizanjem, strmoglavim spustovima, beskrajnim usponima...

Mnogi neiskusni planinari kretali su odmah na ozbiljnije staze i - izgurali su ih lepo. Genetika, kondicija, malo adrenalina i volje - to je dovoljno da prođu celu stazu. Zapravo, sve te pešačke ture, ma koliko naporne i duge bile, takve su da svako može da ih prođe, a sad koliko će da se namuči, to samo on zna.

Ja sam krenuo od Vojvodine - Zagajičkih brda u Deliblatskoj peščari. To je svega 8 kilometara prelepe staze kroz nestvarna, obla brda koja ovaj predeo čine takav da doslovno izgleda kao sa stranica "Nacionalne geografije". Tu su mi stariji planinari rekli da najpre moram da nabavim cipele. To, pa onda ostalo.

Cipele su zaista najvažnije - specijalne planinarske cipele sa ojačanim đonom i obavezno dovoljno duboke da prekriju skočni zglob. Mnogi se upuštaju u šetnju u patikama, a to može biti opasno kada se naiđe na klizav i neravan teren. Zglob nije sačuvan, a upravo to je deo tela koji najčešće povređuju planinari.

Druga važna stvar je ranac. Morate nekada nositi i po 5 litara vode. Ne rade to svi, ali voda je potrebna da se izdrži napor, naročito leti. Treba je piti i kada niste žedni. Dobar ranac je dizajniran tako da lepo optereti leđa, a da pritom omogući i provetravanje.

Štapovi su simbol planinara. Oni su zgodni da se snaga sa mišića nogu prenese na mišiće ruku, kažu da se tako uštedi i tridesetak posto snage u nogama. Meni lično štap najviše treba da bih izbegao pad, jer ga zabodem u zemlju pri svakom nespretnom koraku. Ipak, treba voditi računa, štap je izuzetno oštar pri vrhu i možete povrediti druge planinare.

Posle Vojvodine, krenuo sam i u duže šetnje po unutrašnjosti Srbije. Postoje staze koje su šumske, utabane, usređene, koje su problematične samo kada je na njima blato. A onda, desi se da sa takve staze skrenete u šumu i spustite se "prečicom" koja nekad može biti takva da vam glava dodiruje tlo, dok se nogama borite da pronađete neki koren ili kamen i tako ne proklizate.

Posebno su izazovni kanjoni. Otprilike jedan kilometar prelazi se sat vremena. Kanjon znači nekoliko stvari - najpre se do njega morate spustiti, a taj spust često nije prijatan. Potom kreće šetnja kroz vodu i preko kamenja i stena. Katkad morate da preskačete deblo i provlačite se na ne baš ugodan način između stena.

Nekada morate da napustite korito i uzdignete se iznad vode po oštrim strminama.

Ali, kanjoni pružaju nestvarne slike: Vodopadi, kotlovi, jezera, priliku za kupanje, kriju i pećine od čijeg hlada podilazi jeza.

Vrhovi su, sa druge strane, često odlični vidikovci, ali sve zavisi od doba dana, godine i vremenskih uslova. Do samog vrha često je potrebno malo duže šetati pri konstantnom usponu, a za kraj ponekad dođe i "šlag" - veranje po stenama.

Dešava se da su vrhovi takvi da je sa druge strame ambis, pa onda kreće fotografisanje na ivici od kog posmatrače prožima jeza. Ponekad je to sve praćeno i nevervatno jakim vetrom...

Borba sa samim sobom počinje onog trenutka kada vam posustane snage da izgurate neku uzbrdicu. Tada se penjete "i rukama i nogama", pravite pauze, ali, na kraju, budete zadovoljni kada uspete.

Ako ste mislili da je spust lak, ne - on je teži od uspona, samo što nije toliko naporan. Kada sat - dva hodate tako da vam peta bude iznad prstiju, po kamenju koje se katkad kruni i pazeći kako da zagazite, a da se ne strmoglavite, biće vam jasno zašto je tako.

Borba nastaje i kada morate da se uzverete uz neku stenu, gde svaki pokret morate dobro da isplanirate i da nikako ne ispustite iz vida da morate imati makar tri tačke oslonca u svakom trenutku.

Kao što sam već spomenuo, nije samo dužina staze relevantna, zapravo, ona vam o stazi ništa ne govori ako je ne uporedite sa visinskom razlikom koju ćete preći. Tu mislim na kumulativnu visinsku razliku (ako se penjete na 3 brda visoka 200 metara u odnosu na početnu tačku, kumulativni uspon je 600 metara).

Tako bi, na primer, staza od 20 kilometara sa 600 metara uspona bila jedna fina tura, ali ne naročito teška. Mnogo je gore ako na 11 kilometara imate, recimo 800 metara uspona i spusta. Ipak, sve zavisi i od same konfiguravcije terena, jer, kao što sam spomenuo, u kanjonima važe potpuno drugačija pravila i merila "lakoće".

U poređenju sa gradom, gde i za kilometar-dva idemo autobusom, gde nam je teško da se popnemo uz obične stepenice u prolazu, deluje impresivno ideja da na planini pređete po 20 kilometara. Ali, nije to isto, planina daje i neku snagu, a tu je i motivacija, jer ste deo grupe. Često nema nazad. Čak i kada vam je teško, vi morate da dođete do cilja.

Ove obične pešačke ture nisu ništa u odnosu na pravo planinarenje, na primer na Durmitoru ili Prokletijama, Triglavu... Ipak, odličan su način da se rekreirate i upoznate Srbiju, uživate u prirodi i steknete kondiciju.

Upoznaćete svoje limite i, ukoliko se zainteresujete, poći i na neku tešku turu.

Ono što je od snage u planinarenju, ipak, mnogo važnije, jeste psiha. Korak po korak, sigurnost u sebe i bez jurcanja ka cilju. Kada šetam, nemam cilj, ne gledam na sat ni u kilometražu. Cilj je napraviti novi korak, cilj je uživati u "sada". Kada se desi neki problem, kada se neki deo staze čini nepremostivim, cilj je samo učiniti naredni korak.

Povrede planinara su retke. Najčešće strada skočni zglob. Ja sam, lično, imao povredu kolena. I nije bilo prijatno. Desi vam se nešto što vas parališe daleko od civilizacije. Često nema ni signala mobilne telefononije. Kada shvatite da ste u prirodi i prepušteni sebi i grupi, bićete pažljiviji.

Divljač, naravno, beži od grupe i to nikada nije opasnost. Međutim, trebalo bi se čuvati zmija. Dešavalo se da ih viđamo. Ipak, one beže, idu svojim putem, ali gotovo nečujno. Valjalo bi izbveći da stavljate noge u kojekakve rupe, kao i ruke. Ali, nekad jednostavno nemate kud... Morate da se pridržite, morate da se oslonite.

Sa planinarima upoznaćete ljude različitih profesija, upoznaćete seljake i razmeniti koju reč sa njima, mnogi su željni priče. Upoznaćete Srbiju i njenu geografiju, jer, to se najbolje uči na terenu.

Postoji više aktivnih društava u Beogradu koji redovno vode na akcije: "Pobeda", "Orfej", "Železničar"... Ali, postoje i mnogi lokalni klubovi u manjim gradovima, čiji vodiči najbolje poznaju svoje staze.

Planinariti možete i sami, ali, ipak, vodiči su ti koji poznaju staze, znaju gde treba da se skrene, kako da se premosti neka prepreka, znaju da pruže prvu pomoć. Tek kada upoznate svoje mogućnosti i naučite malo o prirodi, možete pronaći i sami stazu za koju ste sigurni da možete da je savladate i tek onda se uputite na put sa prijateljima.

(Telegraf.rs)