Profesor Ognjanović: Da li nastavnik danas sme da da jedan, kako je fakultetska diploma obezvređena

Posledice onlajn nastave još se kriju, a tek će se videti, navodi Ognjanović

Srđan Ognjanović, bivši direktor Matematičke gimnazije i profesor matematike u Računarskoj gimnaziji, u intervjuu za Telegraf.rs otvoreno govori o školstvu u doba korone, nastavnicima, đacima, roditeljima i sistemu u celini.

Preporučujemo

• Da li su đaci izgubili nešto zbog online nastave?

- Čuo sam da su u u Austriji neke pokrajine pokrenule inicijativu da se ponovo pređe isto gradivo. Verovatno je drugačije kod mlađih školaraca, od 1 do 4. razreda, ali ako se ovo produži još jednu godinu, pa još jednu, mi smo upropastili čitave generacije đaka. Ujedinjene Nacije čak razmatraju i postavljaju to kao svetski problem i pitaju šta će biti sa tim generacijama za 20 godina kada budu trebali da budu inženjeri i lekari.

Bogate zemlje naročito imaju problem jer su im đaci nemotivisani. Šveđani su mi pričali da imaju neverovatnu biblioteku sa tabletom na svakom sedištu, a od 200, 300 sedišta, popunjena svega dva mesta. Mnogo su za učenje više motivisana ona deca koja dođu sa strane i moraju da se bore za svoje mesto u društvu.

• To znači da nije problem samo u nedostatku novca u prosveti?

Što bogatija zemlja, veći problem. Novac jeste jedan od razloga što nam je ovako, ali nije presudan. U Južnoj Koreji, Singapuru, Šangaju, đaci su fantastični i neverovatno predani, obrazovanje je kult, profesori polubogovi. Deca od malih nogu uče da je znanje i obrazovanje najveća vrednost. U Singapuru su čak doneli zakon da su zabranjeni privatni časovi posle ponoći, jer deca previše uče. Roditelji tamo poslednju paru ulažu u obrazovanje svoje dece, a nastavnici uživaju izuzetan ugled u društvu.

• Da li je onda rešenje da vratimo ugled nastavnicima i prosveti?

Da, ali kako to raditi? To se godinama razgrađivalo. Ja sam možda među poslednjim generacijama kada su kriterijumi bili visoki. Osnovnu školu završio sam 1968. i tad je još bilo ponavljanja u svakom odeljenju.

Sledeća stvar koja je po meni jako pogrešna je što na maloj maturi više bodova nosi uspeh u školi, nego uspeh na testu. To za sobom povlači poklanjanje ocena u školi i otud nam i toliki broj vukovaca.

• Prema poslednjim podacima, u nekim opštinama poput Leskovca je čak svaki peti đak vukovac.

Evo, ja ću se opet vratiti u moje vreme. Tada nismo svake godine ni imali vukovca, bilo je to baš veliko postignuće. Sad je svaki peti vukovac, a polovina đaka u odeljenju ima odličan uspeh. Jurenje petica postalo je veliki pritisak. A to je sve zato što ne forsiramo znanje. Možemo ga forsirati tako što ćemo dati prednost testu nad uspehom u školi, da na maloj maturi uspeh u školi nosi 40 bodova, a testovi 60. Onda se tu jave pedagozi i psiholozi i kažu, to je pritisak na decu. A nije pritisak što polažu testove tri dana zaredom? Pa čak i na fakultetu prave sedam dana razlike između polaganja dva ispita.

Umesto da se ugledamo na Japance, Kineze ili Ruse, mi težimo Zapadu čiji su fakulteti lošiji

• Govoreći o fakultetima, izjavili ste da je današnja fakultetska diploma u rangu one iz srednje škole od pre 30, 40 godina.

Možda je ta izjava malo karikirana, ali je diploma svakako devalvirana. Velika greška je bilo prenošenje Bolonjske deklaracije bez dobre stručne analize. Tako velike reforme moraju da traju godinama. Evo, Mađari su ozbiljan narod, imaju 10 Nobelovaca, kod njih je reforma u srednjem obrazovanju trajala 28 godina.

Kod nas je treći test na maloj maturi maltene preko noći uveden, umesto da se prvo 3-4 godine isprobavalo, analiziralo. Na tom testu je mnogo predmeta, a malo zadataka, što je dodatno opterećenje za decu. Garantujem da bi, i bez malo zadataka po predmetu, rezultati celokupnog testiranja bili isti.

Slično je bilo i sa Bolonjom. Što je nisu Oksford i Kembridž uveli, ili Rusi? Umesto da se ugledamo na Japance i Kineze, mi idemo prema Zapadu, čiji su fakulteti uvek bili slabiji od naših, i još uvek su slabiji.

• Kako je izgledalo biti nastavnik pre 30, 40 godina, a kako danas?

Što se tiče nastavnika, nema tu mnogo razlike, đaci su se promenili. S jedne strane su tu nove tehnologije koje su donele olakšanje svima. Nekad je svaki gimnazijalac morao da nosi logaritamske tablice, čak je dve nedelje trajala obuka za njih, a sada ne mora ni kalkulator, već imate telefon. Deci se pružaju velike mogućnosti, internet je tolika riznica znanja. S druge strane smo razmazili decu. Ali, ne možemo na njih sve da svalimo, stariji su krivi. Nekada je gradivo bilo manje obimno, ali su deca morala da ga nauče. Sada je gradivo prošireno, a oni izađu iz osmog razreda, a da ne znaju ni ono najosnovnije.

• Kojim predmetima bi trebalo posvetiti više pažnje?

Neko će reći da sam pristrasan, ali to su deftinitivno matematika, maternji jezik i strani jezik. Sad sam čitao da NASA pravi konkurs za kosmonaute koji žele da odu na Mars i da ostanu doživotno, i naveli su koja zanimanja su prioritet. Matematika je na prvom mestu. Matematika nije obična nauka, nema učenja napamet, deca se uče tome kako da rešavaju probleme i kako da primene ono što su naučili.

• Je l to našim đacima najveći problem, razumevanje i logika?

Da. Pre 7,8 godina pratio sam rezultate TIMS i PISA testiranja i zanimalo me je zašto su naši đaci slabo plasirani. Onda sam se prijavio da budem u komisiji koja pregleda testove, i interesantno je kako smo u kratkim zadacima, gde je trebalo da se zaokruži tačan odgovor ili reši jednačina u jednom redu, bili među najboljima.

Čim je neki zadatak gde treba da se analizira, pažljivo pročita i pokaže razumevanje pročitanog, tu smo katastrofa. Nisu naši đaci navikli tako da rade i da razvijaju takav način razmišljanja. Tu se opet vraćamo na šangajsku regiju gde decu od malih mogu uče logičkom promišljanju.

• Nikad niste imali „dlake na jeziku“. Da li vam je Ministarstvo prosvete nekada zameralo zbog oštrih kritika i da li su prihvatali vaše sugestije?

Nisam bio mnogo kritičan, govorio sam ono što mislim, i samo u cilju da se popravi situacija, a ne da napadam ministra zato što je ministar. Uglavnom nisu prihvatali. Školu su hteli da pomognu, ali mi je žao što nismo dobili svoj dom učenika. To je ostala kost u grlu. Nije talenat rezervisan za Beograd, nama veliki broj sjajnih đaka dolazi i iz unutrašnjosti. Dom je obećan još 1966., kad je otvorena škola, a onda je Đelić to ponovo pokrenuo, vodio me je i na Novi Beograd gde je trebalo da bude izgrađen dom i opet ništa.

• Gde je zapelo?

Uvek se nađe nešto preče. Uvek za nešto drugo treba novac.

Prva godina da nijedan srpski đak nije upisan na Kembridž

• Koliko se đaka Matematičke gimnazije koji odu u svet, vrati u Srbiju?

Dosta se njih vrati. Ima zanimanja i radnih mesta koje ovde ne možemo da pružimo. Na primer, neko u Cernu radi na akceleratoru, a to u Srbiji ne bi mogao. Fizičarka koja je dobila Nobelovu nagradu radi u timu s našim učenikom, on je njen prvi pomoćnik.

A ima zanimanja, recimo programeri, koji imaju strane plate, pa onda ovde žive bolje nego da su tamo. Takođe, neko ko hoće da se bavi teorijskom matematikom, to na isti način može da radi ovde ili na Kembridžu. Nikad se neće desiti da se svi vrate, ali uvek će biti onih koji će se vratiti samo ako im ponudimo pristojne uslove rada.

Inače, zbog korone niko od naših učenika iz ove generacije nije dobio stipendiju ni za Kembridž, ni za Oksford. Njihovi budžeti su zbog cele situacije sa kovidom drastično smanjeni.

• Da li vam se javljaju bivši učenici?

Da, kako ne. Mislim da je to slučaj sa svim profesorima. Vežu se đaci za profesore, pogotovo u srednjoj školi. Čak i kad prođe mnogo godina, baš me lepo iznenade, jave se da se pohvale nekim lepim događajima ili ja saznam, pa im se javim. Pre neki dan me je obradovao Ivan Bauer koji je postao ambasador u Maroku. Javila mi se nedavno i Jelena Kovačević, koja je pre tridesetak godina završila našu školu, a u Njujorku je postala prva žena dekanica inženjerske škole na njujorškom Univerzitetu od osnivanja. Bila je to svetska vest.

• Je l Vam nedostaje rad u Matematičkoj gimnaziji?

Mnogo sam ga voleo, najlepši period života mi je bio kad sam bio profesor. Direktorski posao je više birokratski, te nema ovog, te nema onoga, nabavljaj, juri... Mnogo je bolje u učionici sa đacima. Dođem s planom da radimo jednu stvar, a oni me pitaju nešto drugo i onda radimo to što ih zanima. Nijedan čas nisam mogao da predvidim. Odnos profesor-đak mora da se zna, ali ne da đaci imaju strah od toga da ne dobiju ukor ili jedinicu. Bitno je poštovanje. Onda to nije anarhija, nego sloboda.

• Kad govorimo o autoritetu, je l sme danas nastavnik da učeniku koji ne zna da jedinicu?

Da, kako ne, ali to je do nastavnika. Računarska gimnazija gde sada radim, iako je privatna škola, ima ponavljača. Ako učenik ne uradi ništa na pismenom, dam mu jedinicu, šta da mu radim.... Profesor mora da se postavi i da nikada ne traži od đaka ono što nije predavao.

Bila je čuvena profesorka u Petoj gimnaziji. Kad je prva pismena vežba, ona kaže đacima da će biti zadaci od te do te strane iz zbrike. Oni ih nauče napamet, a ona im da skroz neke druge zadatke. Sledeći put im isto kaže. Oni onda zbog prethodnog puta nauče sve drugo, a ona im da baš te zadatke koje je i rekla. Ne ide to tako, onda imate učenike koji se s pravom bune zbog jedinice.

• Da li ministar prosvete treba da bude političar, nastavnik, naučnik...?

Teško pitanje, imate li drugo (smeh)... U stvari, bilo bi dobro da ministar bude osoba od integriteta, neko ko je doktor nauka, čiji su radovi svetski poznati. Zamislite ministra kao što je bio Dositej Obradović ili Branislav Nušić. Ali danas nije lako. Kad se Vlada pravi, ministarstvo prosvete je svaki put to neko mesto koje štrči i nijedna stranka se o njega ne otima, svi bi da budu ministri finansija, policije, spoljnih poslova. Nije lako biti ministar prosvete. S jedne strane, sindikati traže veće plate, što je normalno, a s druge strane su roditelji sa svojim zahtevima, a novca nema. Tužno je, jer bi ministarstvo prosvete i zdravstva u stvari trebalo da budu najvažniji resori.

(Telegraf.rs)