Jedini srpski Amiš: U Vrnjačkoj Banji našao ljubav, sinčića već uči poslovima

Rodom iz Virdžinije, Kristofer Petrović, pripadnik Amiške zajednice, sreću je pronašao u aleksinačkom selu, gde je osnovao porodicu sa suprugom Jovanom

Samo zahvaljujući svojim vrednim rukama i podršci supruge Jovane, Kristofer Petrović (40) je zapušteno imanje u aleksinačkom selu Mali Drenovac pretvorio u perspektivno poljoprivredno gazdinstvo.

Preporučujemo

Ono što njegov poduhvat čini pravim podvigom je to što je Petrović, inače iz Virdžinije, pripadnik Amiške zajednice, koja i za obavljanje najtežih poslova ne koristi mehanizaciju, jer se to kosi sa njihovom tradicijom. Kristofer je vlasnik 25 hektara zemljišta pa su mu puni i ambari, i štale, ali jedini srpski Amiš planira da imanje proširi jer je ovoj zajednici zemlja najveće blago.

Petrović je rođen u baptističkoj porodici, a u 23. godini je pristupio amiškoj zajednici gde je živeo 7 godina. Diplomirao je teologiju i istoriju, a u Srbiju je stigao pre 6 šest godina u nameri da pronađe rođake, jer mu je jedan od predaka bio Denča Petrović, rođen u niškom selu Donja Studena.

Shvativši da je Srbija idealna za amiški način života, odlučio je da se ovde skući, dobio je srpsko državljanstvo, a zatim se oženio profesorkom muzike Jovanom koju je upoznao u Vrnjačkoj Banji. Pre dve godine dobili su sina Teofila, a ćerkica Sofija, na svet je došla pre šest meseci. U skladu sa amiškom tradicijom, Kristofer je na sebe preuzeo kompletnu brigu o imanju dok Jovana brine o deci i kući.

Kristofer kaže da je pre tri godine kupio četiri domaćinstva sa okućnicom od čak 25 hektara.

- Ovo gde živimo je prvo domaćinstvo koje smo kupili, srušili smo staru zgradu jer nije bila u dobrom stanju. Ovu drugu kuću smo obnovili, sada je pola kuća, pola štala. Napravio sam ambar od kamena, drveta i pokrio ga ćeremidom. Sada pravim novu kuću za sebe i porodicu, hoću da je završim ove godine, da postavim solarni sistem, da izbacim EPS i da živimo sasvim prirodno - nabraja Kristofer svoje poduhvate na srpskom jeziku koji je u međuvremenu dobro naučio.

Priznaje da ga čini srećnim što je uzgajio puno stoke.

- Imam dve kobile, dve koze, tri jareta i 33 ovce. Hektar i po zemlje mi je pod kukuruzom, po hektar pod pšenicom i ječmom, dva hektara sam zasadio crvenom detelinom a 15 hektara su pašnjaci. Cilj mi je da uvećam stado ovaca na stotinu grla, kad to učinim, moći ćemo od toga da živimo. Međutim, za kvalitetan odgoj stoke potreban je pašnjak. Najzdravije je da stoka šeta ceo dan po pašnjaku do večeri, ako se hrana nosi u štalu, kao što se u Srbiji radi, ima mnogo stajskog đubriva, to treba da se istovara, a onda je to previše posla - objašnjava Kristofer.

Komšije su tu da priskoče

Tokom tri godine boravka u Malom Drenovcu, Kristofer je svojom vrednoćom osvojio simpatije meštana što mu, kako ističe, mnogo znači jer je za poljoprivredne radove uvek potrebna pomoć.

- Seoski život nije za one koji žele da budu sami. Stalno vam treba pomoć komšija, pokosim seno, napravim bale, tovarim... To je mnogo posla, pa komšije priskoče. Kad oni spremaju žito, treba im još jedan traktor, ili drvar ili kola, ja njima pomognem - opisuje Amiš svoj život u srpskom selu.

Kristofer objašnjava da teži da se pridržava pravila amiške zajednice što nije uvek lako.

- Naš život ovde je između amiškog i srpskog, ja hoću da više bude amiški ali to nije sasvim moguće. Najveći problem je manjak ručnog alata u Srbiji, ono što uspemo da nađemo je baš staro pa samim tim i neupotrebljivo. Kad treba da se okrene detelina ne postoji kardan za konja, samo za traktor. Zato ja moram da ga napravim da bi mogao konj da je koristi. Kad bih želeo da alat nabavim iz Amerike, to bi bilo preskupo i zbog transporta i zbog poreza - opisuje Kristofer probleme sa kojima se susreće.

Priznaje da je savremeni život i ovu zajednicu prinudio da se odrekne nekih tradicionalnih pravila.

- Amiški život nije isti kao pre trista godina, pravi se kompromis. Ako imaš recimo osmoro dece, neki žele da odu u grad, ne ostaju u zajednici da je pojačaju jer žele neke druge stvari kojih u zajednici nema. Zato pravimo kompromis sa tehnologijom - priča Kristofer dok brižno pokazuje malenom Teofilu kako da smotuljak sena natakne na vile.

"Pronašla sam u Kristoferu srodnu dušu"

Njegova supruga objašnjava da se nije nadala seoskom životu, ali da se nije pokajala što se odlučila da napusti mesto predavača muzičkog obrazovanja u školi u Vrnjačkoj Banji.

- Navikla sam na drugačiji život pa mi je ovaj seoski težak. Uglavnom sam samo učila, nisam radila, roditelji su me terali da učim da ne bih radila teške poslove u životu. Kristofera sam upoznala u Baptističkoj crkvi čiji sam član od malih nogu. Pronašla sam u njemu srodnu dušu i odlučili smo da se uzmemo. Naš način života je možda nekome čudan, ali pre 50 godina, ovo je bilo normalno, svi su živeli tako, ljudi su sami proizvodili hranu, nisu zavisili od drugoga. Živimo kao i drugi ljudi ovde u selu, mislim da ja manje radim od ostalih žena jer su moje obaveze kuća i deca dok Kristofer brine o domaćinstvu. On voli domaću hranu, pasulj prebranac, jagnjetinu a posebno pitu sa višnjama i ja se trudim da toga uvek ima na stolu - priča Jovana.

Kaže da bi volela da upozna rodbinu svog izabranika, ali da im je korona pomutila planove.

- Planirali smo da prošle godine odemo u Ameriku, ali smo odustali zbog epidemije. U kontaktu smo sa njegovom majkom i sestrom i sa amiškom zajednicom. Oni, doduše, imaju samo jedan telefon za sve koji tamo žive, ali to nije nikakav problem - objašnjava Jovana.

Dodaje da su amiške navike, koliko to čudno zvučalo, veoma bliske srpskoj tradiciji.

- Nošenje marame, suknje, platnenih pelena, to je ono što je i inače u srpskom narodu bilo usađeno. Te amiške vrednosti slične su srpskoj tradiciji, tako da ovo kako mi živimo nije ništa novo, nego se mi sada vraćamo na staro - zaključuje Jovana.

(Telegraf.rs)