Aleksandra se slikala sa bratom beskućnikom, iznela potresnu priču: Komentari su bili različiti

- Svako od nas je manje ili više Dejan - navela je Aleksandra

Dejan je beskućnik koji luta ulicama Inđije. Meštani ga najčešće izbegavaju i retko razgovaraju sa njim, iako ga odlikuju dobrota i inteligencija. Ovako bar tvrdi Dejanova sestra od tetke Aleksandra Mandić Malić koja je odlučila da priču o potresnoj sudbini svog brata podeli na Fejsbuku, nakon susreta sa njim koji ju je dirnuo.

Preporučujemo

- Dejan, moj brat od tetke živi kao lutalica i beskućnik. Sretnemo ga često kako ubrzanim korakom ide ulicama Inđije. Ponekad zastanemo da popričamo i pomognemo mu, a nekad izbegnemo susret jer nam je previše za taj dan. Meštani ga najčešće izbegavaju, retko ko porazgovara s njim... - počela je Aleksandra priču.

Kako je navela, razlog što je Dejan sada na ulici jeste trauma koju je doživeo još kao dečak.

- Dejanov život obeležila je strašna trauma. Naime, kao dečak, vozio se u očevom kamionu zajedno s majkom, kada je na putu Zagreb - Beograd nesmotreni traktorista izleteo sa sporednog puta i udario kamion. Moja tetka ostala je na mestu mrtva. Dejan je bio svedok te nesreće i pogibije majke. Bila je to potresna tragedija koja je značajno uticala na celu porodicu, kao i na moju majku. Dejan je nastavio da se školuje kao najbolji đak, natprosečno inteligentan i prelep. U srednjoj školi veliki šmeker. Posle sledi droga, odvikavanja, bezuspešni pokušaji da mu pomognu razni članovi porodice i ono što je ostalo od institucija u državi.

A onda su svi digli ruke od njega.

- Dejan se ne drogira više, nema ni sredstava za to. Popije pivo u lokalnim marketima. Često me iznenadi svojom inteligencijom i preciznim zapažanjem. Reklo bi se da nije uspeo da se izbori. Ja osećam da je pobedio samo što je živ i što hoda, hoda, hoda... Od čega li beži? Od mesta nesreće? Ka čemu žuri? Ka majčinom zagrljaju?  Ovo su samo moja pitanja i pokušaji da dam odgovor koji ne znamo - navela je Aleksandra.

Kada ga je srela na ulici, tražio joj je da se fotografišu.

- Rekao mi je: "Sestro, 'ajde da se fotografišemo, da imamo lepu zajedničku fotku, jedino ako te nije sramota moje prljave majice?" Pomislila sam: "Sramota me moje prljave duše jer mi je svaki beskućnik brat kome nekad pomognem, a češće izbegnem jer mi je previše...". Jedno nam je zajedničko brate, kad mi je najteže, ja hodam, hodam, hodam - na kraju je napisala Aleksandra.

Ova Aleksandrina ispovest mnoge je dirnula te su joj, kao i Dejanu, slali poruke podrške i razumevanja. Sa druge strane, bilo je i onih koji su osudili sestru koja navodno ne izlazi u susret i nemomaže svome bratu.

"Šteta što mu ne opereš majicu, daš čistu, mogao bi kod vas da se sredi, da bude malo u goste, da dobije podršku koja bi pomogla da ostvari osnovna prava. Lepo je što se slikate i što pišeš ali je žalosno što ništa ne uradite zajedno", "Pa pomognite mu pobogu! Ko će drugi nego braća i sestre ...familija... da ima bar da legne negde i da jede, ne razumem bilo kakva druga tumačenja, da mu se minimum pomogne", bili su neki od komentara.

Ipak, Aleksandra je kasnije objasnila da je bilo više pokušaja od strane porodice da pomognu Dejanu, ali bezsupešnih.

-  Želim da kažem da smo stotinama puta i godinama Dejana zbrinjavali i pomagali mu finansijski, davali mu čistu odeću, obuću, ćebad, ima gde da prespava... Pokušavali da mu nađemo posao... Ali jačina bola koji je preživeo, kao i njegova osetljivost diktiraju njegov način života. 

Kako je dodala, cilj njene objave bio je da ukaže drugima na ove "nevidljive" ljude i da ne treba da ih zaboravimo.

- Svaki čovek je naš brat na neki način. Ja bih još dodala da na našem podneblju postoji manir da se posle teških i tragičnih događaja pravimo kao da se ništa nije dogodilo i upravo tim ignorisanjem i poricanjem istine ostavljamo čoveka koji je nešto teško proživeo usamljenim. Sve ovo se često čini u najboljoj nameri jer "život ide dalje", ali tako zakopavamo i okamenjujemo svoj bol... Svako od nas je manje ili više Dejan - navela je.

(Telegraf.rs)