Utvare i mistične sile milenijumima "žive" na istoku Srbije. I rimski car je tu uzdignut među bogove

Vreme u kome je stasavao Galerije, rođen 250. godine bilo je vreme krize, a vreme krize davalo je careve iz siromašnih porodica, koji su očvrsli u teškim uslovima i izdigli se svojim karakterom

Daleko od velelepnog Rima, u šumama i gorama kod Gamzigrada, sa pogledom na magični Rtanj živela je skromno Romula, seljanka, ali moćna žena prebegla iz Dakije. Saživela je sa gorskim vilama, poznavala aveti skrivene u pukotinama stena, duhove i druge utvare koje je krila mistična priroda. I rodila je rimskog cara!

Preporučujemo

Galerije je bio imperator, neobično vezan za majku, kojoj je posvetio čitav jedan grad, dvorac na mestu gde je majka živela, gde ga je odgajila i gde je, daleko od rimskih gradova prizivala mistične sile.

Majka Romula je tu, kraj buduće Feliks Romulijane, na Maguri, vazneta u nebesa u ritualu apoteoze. To je spaljivanje tela koje simbolizuje odlazak duše među bogove, kroz dim koji se uzdiže iznad lomače i u vidu orla puštenog iz kaveza.

Felisk Romuliana, koja danas intrigira posetioce istične Srbije, nikada nije bila završen kompleks. Kada je Galerije umro, nad Magurom je izvedena i njegova apoteoza. Ali, uprkos tome što je stao u red bogova, Galerije je pao u zaborav, a Feliks Romuliana vremenom zatrpana i skrivena.

Velika ceremonija apoteoze cara tako je ostala tajna koju su "ljubomorno" krile šume i gore, iste one u kojima je jedna obična žena, seljanka, Romula, "razgovarala" sa silama koje pokreću prirodu.

Tajnu su pedesetih i šezdesetih godina razotkrili naši arheolozi na čelu sa Dragoslavom Srejovićem, koji su pronašli važne dokaze i dragocene predmete na lokalitetu, a potom protumačili i povezali kompleks sa velikim Galerijem.

O tome je snimljen i dokumentarni film "Romuliana i Magura", u produkciji Narodnog muzeja u Zaječaru a u čijem snimanju je, ispred Centra za urbani razvoj u Beogradu, učestvovao i naš arheolog Rade Milić. On je za "Telegraf" otkrio neke od tajni arheološkog čuda pronađenog u Gamzigradu.

- Austrijski putopisac Feliks Kanic, u 19. veku napravio je crteže Feliks Romuliane pre nego što je naš narod, nažalost, taj kompleks razgradio. Inače, kompleks je do tada bio verovatno dobro očuvan, jer su u istoriji narodi zazirali od tog prostora. Postojala je priča o zmijskom paru u Gamzigradu, a smatralo se da u napuštenim gradovima žive duhovi - priča Milić.

Zapravo, tek u 19. veku nestao je strah od "duhova" iz Gamzigrada, ali je bilo potrebno da prođe još čitav vek da bi se naučnici ozbiljno zainteresovali za istraživanje ovog prostora. Duhovi prošlosti tada su razotkriveni.

A natprirodna bića su na Maguri "živela" milenijumima. Reč je o mestu sa jakom lokalnom tradicijom, koja dolaskom Rimskog carstva nije ugušena, već nastavila da živi zajedno sa državnim religijama. O tome svedoči da je na mestu apoteoze Galerija i Romule pronađeno drevno groblje.

Galerije je, kako bi pokazao da je dostojan da postane rimski car, lokalna verovanja povezao sa zvaničnim tradicijama - rekao je da je on sam Jupiterov sin, koji je začet kada je ovaj bog u vidu zmaja sleteo kod Gamzigrada i silovao njegovu majku.

- Njegova majka bila je poklonica dačkih planinskih bogova. Na lokalnom nivou još su "vladale" utvare Balkana, ljudi su još verovali u njih, ali ono što je Galerije uradio jeste da je taj deo uokvirio u rimski zvanični državni kult, pa je tako odabrao hram Jupiteru kao svoj spomenik, a svojoj majci posvetio je hram boginje Kibelu, kao majku svih Bogova - priča Milić.

Neobično je to da jedan rimski car svoju majku uzdigne među bogove i da joj posveti čitav jedan grad. Međutim, kada govorimo o bogovima toga vremena, oni su u religiji po značaju i moći bili u rangu današnjih svetaca.

Vreme u kome je stasavao Galerije, rođen 250. godine bilo je vreme krize, a vreme krize davalo je careve iz siromašnih porodica, koji su očvrsli u teškim uslovima i izdigli se svojim karakterom. Iako se neformalno naziva Imperatorom, Galerije je vladao u Dioklecijanovom sistemu tetrarhije u rangu Cezara, kao jedan od četiri vladalaca Rima, a kasnije je i sam preuzeo titulu Avgusta.

Galerije je preminuo u Serdici (Sofiji), na putu ka Felisk Romulijani, verovatno od duge, teške i mučne bolesti od koje se sporo umire. To bi mogao da bude kancer. Ipak, u Feliks Romulijani, gradu koji je podigao za svoju starost, ljudi su ga čekali. Telo je verovatno spalejno negde na putu, ali od ceremonije apoteoze nipošto nije moglo da se odustane.

Njegovo telo simbolizovala je voštana figura, a njegova ponovna smrt je improvizovana. Kada je figura stigla, svi su se ponašali kao da je car živ. Lekari su se brinuli za njegovo stanje, robovi su ga hladili, dvorili su ga i pazili, sve dok smrt nije obznanjena. A onda je figura, kao da je reč o pravom telu, spaljena na lomači.

- To je veliki događaj, veselje na kom ga proglašavaju bogom. Prilikom ceremonije spaljivanja tela na velikoj lomači ostavljaju se razni darovi, dok je na vrhu lomače kavez sa orlom koji u jednom trenutku izleće i tako simbolizuje odlazak duše među bogove - priča Milić.

I to se dogodilona Maguri, brdu nedaleko od Feliks Romuliane, gde je prethodno i Galerijeva majka Romula vazneta u nebo kao boginja.

A onda, nastupilo je teško vreme, doba apokalipse i propasti. Umesto politeizma hrišćanstvo osvaja ove prostore, ali Rim se smanjuje i svodi na Vizantiju.

- Čini se da su hrišćani bili ljuti na Galerija, jer se na mestu njegove palate pojavljuje i hrišćanska bazilika - kaže nam Milić.

Inače, Galerije je slovio za progonitelja hrišćana, sve dok u jednom trenutku ipak nije popustio i doneo akt o toleranciji, ali je isto tako od hrišćana tražio i da se njihovom bogu mole za njegovo posrnulo zdravlje. Bilo je kasno. Ostao je zapamćen kao okrutni mučitelj.

Trebalo je mnogo vremena i smelosti da se nalazište kod Gamzigrada poveže sa velikim Galerijem. Ali, neki dokazi bili su krunski: Sačuvana tabla sa nazivom grada i bista Galerija izrađena u crvenom kamenu iz Egipta, skupocenom materijalu koji su vajari klesali samo kada iz njihovih ruku nastaje lik nekog rimskog cara.

Zanimljivo je da je Galerije za kult koji je povezao sa svojom majkom izabrao baš boginju Kibelu. Ona je bila zvanično rimsko božanstvo, ali zapravo istočnjačko. Rimljani su ga u trenucima krize i straha prihvatili i proglasili državnim, ali su običaji vezani za Kibelu bili upadljivo različiti u odnosu na one koji su pratili rimske i starogrčke bogove.

- Kada je Hanibal krenuo na Rim i to sa strane odakle su ga najmanje očekivali, sa Alpa, koje je prešao slonovima, Rimljani su bili u panici. Senat je zasedao neprekidno i na kraju odlučio da se konsultuju knjige proročanstava, koje su se čuvale zaključane u kapitolu, kako ne bi bile zloupotrebljavane zarad ličnih političkih interesa. U jednoj knjizi pronašli su da će Rim biti spasen, ako se kao zvanična religija uvede kult boginje Kibele - priča nam Milić.

A na zaprepaščenje Rimljana, Kibela nije imala nikakav kip, već fetiš, običan meteorski kamen koji je simbolisao svu njenu moć. Kamen je donet u Rim, a sa Kibelom i egzotični istočnjački običaji.

Procesije su bile neobično bučne, a sveštenici su sami sebe kastrirali. Bilo je to moćno žensko božanstvo, smatrano majkom svih bogova.

- Tu je Galerije možda pronašao analogiju sa planinskim dačkim božanstvima, čiji je bio pobornik, a njegova majka bila glavna sveštenica - objašnjava Milić.

Procesije koje su išle krouz Rim, sablaznjavale su građane.

- Sveštenici sami sebe uškopljuju nekim kamenim nožem, lišavaju tako sebe seksualnosti da bi služili boginji. Većina Rimljana nije mogla da prihvati da se zarad neke bogine, predstavljene običnim kamenom, sebe lišavaju muškosti. Procesije su privlačile veliku pažnju, bile su bučne, a u njima je bilo svega. Ljudi su se samokažnjavali i bičevali, orgijali su i samokastrirali se. To Rimljani nikada nisu do kraja prihvatili, iako je u Rimu podignut i hram boginji Kibeli. Njeni pobodnici bili su manjina, koja je bila fascinirana istočnjačkom kulturom.

Zanimljivo je da region istočne Srbije i danas važi za mesto gde se spajaju razni kultovi i običaji - preslovenski i slovenski, hrišćanski i istočnjački. Još zaziremo od "vlaške magije" i živo možemo da zamislimo jednu daleku pretkinju današnjih Vlaha, moćnu seljanku Romulu, koja baje po pobrđu iznad Timoka.

(Telegraf.rs)