Majka, jeste videli ovo: Lidija na surov način saznala da je rodila bebu bez očiju, reči i sada bole
Lidija Aleksić iz Beograda porodila se 2002. godine, a hladnokrvan način na koji joj je saopšteno da je njen sin Luka rođen bez očnih jabučica, i dalje odzvanja u njenoj glavi
"Majka, jeste li videli ovo?". Za Lidiju Aleksić iz Beograda, koja je 1. oktobra 2002. godine u jednom beogradskom porodilištu donela na svet sina Luku, ta rečenica okrenula je svet naglavačke, jer joj je na tako hladan i surov način doktorka saopštila da je njeno dete rođeno bez očnih jabučica.
Preporučujemo
Dr Tiodorović: Olakšanje ne može pre juna, evo šta je potrebno za povratak normalnom životiu
Proleće ujutru, jesen uveče: Preko dana sunčano i toplo, a predveče - obrt
Skoro 19 godina kasnije, i sada, kada je njen Luka, kako kaže, odrastao momak koji se brije odavno, ta rečenica i dalje odzvanja u Lidijinim ušima, a za portal Telegraf.rs opisala je taj užasni trenutak koji nikada neće zaboraviti.
- Svega dva sata posle porođaja, došli su kod mene i rekli: "Možete li da krenete sa nama?". Dobro sam se osećala, ali me je u tom trenutku nešto preseklo u stomaku. Doduše, nisam ni znala da je tako nešto moguće. Prvo dete, ćerku Jovanu, rodila sam 10 godina ranije, sa 22 godine i sve je bilo u redu. Kad se Luka rodio, doktorka pedijatar ga je stavila tamo gde se pregledaju bebe i rekla: "Majka, jeste vi videli ovo?", i otvorila mu kapke, a iza su bile dve rupe. Cela bolnica mi se zavrtela u glavi - započinje Lidija.
Kako kaže, još joj je strašnije bilo da javi kod kuće šta se desilo.
- Krenuli su da stižu neki prijatelji kod nas kući... da proslave. A eto, kada su mi to rekli, popila sam bensedin, isplakali smo šta smo imali da isplačemo i morali da nastavimo dalje, ali je to bilo jako teško jer nas nisu nigde upućivali - priča Lidija.
"Zašto meni slepo dete?"
Ona ističe da je njena trudnoća bila uredno vođena, te da zbog toga što se desilo njenom sinu, ne krivi nikoga.
- Doktorka koja je vodila trudnoću nije mogla da veruje šta se desilo, a i dan-danas zove svake godine da čestita Luki rođendan. Ne krivim nikoga, moja doktorka je bila divna. Trudnoća je bila uredno vođena, imala sam ultrazvuk i dan pre porođaja. Ništa se nije videlo. A i da jeste, to ne bi ništa promenilo, jedino bih ja možda bila psihički spremnija na to - kaže Lukina mama.
Posle prvog proživljenog šoka, neprijatnosti su nastavile da se nižu.
- Kada smo jednom odveli Luku kod lekara, dok je još bio beba, jedan doktor je rekao: "Zašto je meni zapalo slepo dete?". Bilo je teško, ali smo se sve vreme držali zajedno - ističe naša sagovornica dodajući da Luka, pored starije sestre Jovane, ima i mlađu, koja se rodila dve godine posle njega.
To što se Luka rodio bez očnih jabučica zapravo je, kako ističe njegova majka, još i najmanji problem. Do druge godine života, Lidijin sin umeo je da kaže kako se zove, koliko ima godina, a onda je usledio novi šok - sve je prestalo.
- Umeo je da kaže i kako mu se zove mama, ali je onda samo prestao. Luka je, ispostavilo se, višestruko ometen u razvoju. On sada ne govori, ne vidi, ali sve razume i oseća. Voli mnogo da pliva, da roni, igra se. Voli prirodu, jahanje, zbog čega smo stalno u pokretu - priča Lidija.
Pozitivni, upkos svemu
Još jedno iznenađenje usledilo je i kada je Luka dobio poziv za vojsku, a Lidija ističe da ni joj ni to nije jasno, jer bi trebalo da u evidenciji stoji njegovo zdravstveno stanje. Još jedan udarac na ovu porodicu dogodio se pre 5 meseci, kada je Lidiji preminuo suprug. Imao je rak.
- Oduvek smo se držali zajedno. Morali smo da budemo jači od svih, kao da mi njih treba da tešimo. Kada mi je suprug preminuo, shvatila sam da ja moram da budem najjača. Kao porodica smo se jako dobro nosili sa svim, ponašamo se normalno. Na kraju smo mi tešili druge, a nas nije tešio niko. Uzdigli smo se i nastavili dalje. Suprug i ja smo imali savršen odnos i međusobno, i sa decom. Nažalost, ima mnogo primera u kojima muž ostavi suprugu i dete kada se desi ovako nešto. Uglavnom su to samohrane majke - priča Lidija.
Na pitanje gde pronalazi snagu i volju, koju ima na pretek, naša sagovornica kaže da je njena porodica jednostavno takva - pozitivna.
- Takvi smo, stvarno smo pozitivni, i posle svega što se desilo sa mojim suprugom, gledamo da idemo dalje. Čovek može da bira hoće li da nastavi da živi ili da padne u očaj. Sećam se kada nam je kum, posle Lukinog rođenja rekao: "Bog bira kome daje takvo dete" - ističe Lukina mama i na kraju dodaje: "Najvažnije je da će Luka uvek imati dve sestre: jednu da ga vuče, a drugu da ga gura".
(Telegraf.rs)