Filip je rođen nakon stričeve pogibije. Ponosan je što liči na junaka, koji je stradao na Košarama

Jedna od bratanica rođena na rođendan poginulog Dejana, nosi njegovo ime

- Moj stric je bio heroj, dao je svoj život da bismo mi produžili svoj. Da on i njegovi saborci nisu to učinili, ko zna šta bi danas sa nama bilo. Ponosim se kad mi kažu da ličin na takvog junaka – ovako govori petnaestogodišnji Filip Mitić iz niškog sela Trupale, bratanac dvadesetdvogodišnjeg vodnika u 125. Motorizovanoj brigadi Dejana Mitića, koji je herojski poginuo 16. aprila 1999. godine u najkrvavijoj bici tokom NATO bombardovanja.

Preporučujemo

Iako strica znaju samo sa fotografije, troje mladih Mitića čuvaju nežnu uspomenu na brata njihovog oca Branka. Skoro da nema toga što o Dejanu ne znaju, iako su se rodili godinama nakon njegove junačke smrti.

- Žrtvovao je život za svoje vojnike, bio je ranjen u butnu kost, njegovi drugovi su ga na šatorskom krilu izvukli do rova. Nisu hteli da ga ostave, ali im je on naredio da odu. Tražio je samo automatsku pušku i dve bombe... Sa njim je ostao takođe ranjeni Zlatko Acić koji se i dalje vodi kao nestao. On je žrtvovao svoj život da bi se ostali spasili. Na taj postupak gledam kao herojsko delo koje se retko viđa, pa i u ratu kada se svašta dešava – ističe  Filip.

Prema verziji koja de došla do porodice, hrabri vodnik se razneo bombom da ne bi pao u ruke neprijatelja. Međutim, njegov bratanac u to ne veruje.

- Mislim da je stradao od minobacača, jer su bili pod jakom vatrom. Moj stric nije želeo da se povuče sa borbene linije, dao je život kako bi obezbedio odstupnicu svojim vojnicima kao što svaki starešina treba da postupi – komentariše dečak stričevo stradanje.

Dve njegove mlađe sestrice sa poštovanjem slušaju bratovljevu priču o porodičnom heroju.  Dejana, koja je po stricu dobila ime jer se rodila na njegov rođendan, tiho dodaje.

- Baka i deda nam stalno pričaju o čika Dejanu, kako je bio dobar i pažljiv sin. Stalno idemo sa njima  na njegov grob i palimo mu sveće – uključuje se devojčica u izlaganje porodične storije.

Suze oca na pomen sina

Dejanov otac Slavoljub i dalje ne može da savlada suze na pomen sina.

- Bio sam vezista u Kuršumlijskoj kasarni, pa sam to iskoristio da stupim sa Dejanom u kontakt. Poslednje što mi je rekao bilo je: Ovde je rat, ušao si u Kosovski korpus. Kada dobiješ municiju, sebi odvoj dva metka ili bombu i čuvaj za sebe. Ne daj da te živog uhvate... tada nisam ni slutio da je to strašno uputstvo Dejanova sudbina – priča otac heroja sa Košara.

Od preživelih Dejanovih saboraca saznao je da je njegov sin pokazao hrabrost koja se ne očekuje od dvadesetdvogodišnjaka, te da je i u poslednjim svojim trenucima mislio samo na svoje vojnike.

- Bili su uz granicu sa Albanijom kada su Dejan i Zlatko Acić ranjeni. Hrabro je trpeo bolove i upozorio vojnike da se živi ne čuju jer su na samo 50 metara od njh Albanci sa minobacačima. Čekao je da padne mrak a onda im je naredio: - Ja sam ionako gotov, zašto i vi da poginete ? Idite, dajte mi municiju, automat i bombe, vama naređujem da odete. Vojnici su ga poslušali i cele noći hodali do karaule Morina gde su se pridružili drugoj jedinici – kazuje Mitić.

Tek novembra Dejanovi posmrtni ostaci bivaju pronađeni, a njegovi roditelji pozvani da pokušaju ga identifikuju.

Sahranjen četiri godine kasnije

- Od moga sina ostao je samo donji deo tela i nagorela kapa što je potvrdilo da je uradio ono što je meni savetovao. U njegovom džepu nađena je maramica, nožić koji sam prepoznao i tabletice diklofenaka isečene na po jedan komad, te duge čarape koje je uvek nosio. Stajao sam kraj tela i razmišljao šta da radim kada mi je svastika kazala: - Dvoumiš se, kajaćeš se ako ga uzmeš jer nisi siguran da je to tvoj sin, a kajaćeš se iako ga ne uzmeš jer nećeš biti siguran da to nije. Tada sam odlučio da pristanem na DNK analizu koje je trajala do 2002. godine, tako da je sahranjen tek 2003 – priča nesrećni otac.

Iako je bilo obećanja da će mu u rodnom selu biti podignut spomenik, mesto na kojem je trebalo da bude obeležje i dalje je prazno. Međutim, u Nišu je oslikan mural u slavu junaka sa Košara, na kojem je i lik hrabrog vodnika kraj njegovih prijatelja sa kojima je stekao večnu slavu Dejana Grubića (26), Ivana Vasojevića (24)  i Predraga Leovca (24).

Bitka na Košarama  počela je na današnji dan pre 22 godine. Pripadnici Vojske Jugoslavije 67 dana sprečavali su kopnenu invaziju iz Albanije na teritoriju Jugoslavije pripadnika OVK, kojima su podršku pružale regularne jedinice ove susedne zemlje kao i NATO avijacija. Tokom ove epske bitke nastradalo je 108 vojnika čija je prosečna starost bila 25 godina.

U čast junaka bitke danas će u Nišu biti svečano otvoren Bulevar Heroja Košara. Kilometar dugačka deonica, nazvana je po njima još 2018. godine, ali će danas na početku bulevara biti postavljena spomen ploča u njihovu čast.

(Telegraf.rs)