Ljubiša je jedan od 108 vojnika koji su poginuli na Košarama: "Nisu dozvolili da otvorimo sanduk"

U dopisu, koji je porodica kasnije dobila, stajalo je da je “poginuo u borbi sa šiptarskim teroristima”, kao vojnik u sastavu čuvene 125. motorizovane brigade

Ljubiša Božilov iz Surdulice, jedan je od 108 vojnika koji su 1998/99 godine, poginuli u borbama na Košarama. Uspomenu na njega čuvaju brat i snaja, njihova deca, kao i sestre sa svojim porodicama.

Preporučujemo

Ljubiša je poginuo 16. aprila 1999. godine, u danu koji je bio jedan od najkrvavijih u tom delu granice, što zbog napada terorista, a najviše zbog NATO bombardera, koji su položaje zasipali kasetnim bombama. Tada je na Košarama stradalo 11 vojnika.

A sve je počelo u junu 1998. godine kada je u porodicu Božilov stigao poziv za u vojsku, počinje priču brat Tomas, koji je u to vreme i sam radio u vojsci, kao vojnik po ugovoru.

- Ljubiša je otišao u vojsku u Valjevo, a u septembru je dobio prekomandu u Kosovsku Mitrovicu. Čuli smo se do tada redovno telefonom. Posle toga, nikad nije hteo da mi kaže da je na Košarama. U septembru je bio kod kuće na pet dana, pa je trebalo da dođe u decembru, ali ga verovatno nisu pustili. Mi uopšte nismo znali da je na karauli. Negde u februaru otišao sam na Kosovo, samo što sam bio u reonu Đeneral Janković, Uroševac, Kačanik i Vitina. Mislim da smo se poslednji put čuli početkom februara. Ne znam da li su se pokojni roditelji sa njim čuli kasnije, ali ne verujem da su i oni mogli da razgovaraju - priča Tomas.

On je na Kosovu ostao sve do 20. aprila kada su mu javili da je Ljubiša poginuo. U dopisu, koji je porodica kasnije dobila, stajalo je da je “poginuo u borbi sa šiptarskim teroristima”, kao vojnik u sastavu čuvene 125. motorizovane brigade.

- Mene su jedva pronašli da mi saopšte da je brat poginuo, došli su na karaulu, doveli momka koji je trebalo da me zameni. Otišao sam u komandu, a ni na kraj pameti mi nije palo zbog čega me zovu. Jedan poručnik mi je rekao, “Božo, drži se”, a ja sam mislio da se tokom bombardovanja Surdulice nešto desilo roditeljima. Prvo su mi rekli da je brat ranjen, pa na kraju da je poginuo.

Rekli su vojnicima da me odvezu do Uroševca, a dalje kako znam i umem. Momci su me, rizikujući svoje živote i to da budu kažnjeni, dovezli do Gnjilana, a onda sam redovnom linijom stigao do Vranja, a odatle do Surdulice - priča Tomas Božilov.

Sahrana pokojnog Ljubiše Božilova bila je 21. aprila uz vojne počasti.

- Nisu dozvolili da otvorimo sanduk, nisam ga video, ni roditelji, vojska je dežurala tu dok ne bude sahrana. Krenuo sam da otvorim sanduk, nisam mogao da verujem da je brat poginuo. Bolničar koji je bio tamo ispričao mi je da je brat u nekom trenutku tokom bitke bio odvojen od saboraca, bila je žestoka paljba, samo su gađali taj deo gde je on. Bio je sakriven iza nekog velikog kamena. Kad je prestala borba, on je hteo da se prebaci do saboraca, koji su bili od njega udaljeni na nekih 7 do 8 metara. Čim je ustao , ni korak jedan nije načinio, bio je pogođen. Tu je pao, bolničar je pritrčao, bio je još 15 minuta živ, a onda je izdahnuo. Bolničar mi je potvrdio da je Ljubišino telo sigurno u sanduku - dodaje Tomas.

Ljubiša Božilov Ljube, pre nego što će otići u vojsku, završio je školu za elektro montera. Kako nije bilo posla u struci, radio je u jednom kafiću. Imao je devojku sa kojom se zabavljao 4 godine. Bio je cenjen među drugarima, vršnjacima, trenirao je karate i bio uspešan sportista.

- Pet godina sam stariji od njega, ja, on i mlađa sestra smo rođeni u Austriji, a starija u Surdulici. Početkom osamdesetih smo se vratili iz inostranstva. Ljubiša je bio divno dete, nije učestvovao u tučama, imao je divno društvo. Život posle njegove pogibije, skroz se promenio. Roditelji su se razboleli, pa umrli. U selu odakle smo rodom, u Toplom Dolu, podignuta je spomen česma, ali ko će to tamo da vidi? Bilo bi lepo kada bi ova ulica, gde živimo u naselju Dubrava, koja nema ime, dobila naziv po njemu. Bilo je pokušaja, sakupljanja potpisa, ali nije to zaživelo - ukazuje Božilov.

Podsetimo, cilj napada OVK, potpomognute NATO, Vojskom Albanije i stranim plaćenicima, bio je kopneni ulaz preko karaule Košare i presecanje komunikacije između jedinica Vojske Jugoslavije u Đakovici i Prizrenu, i potpuno preuzimanje komunikacija između Kosova i Metohije.

(S.Tasić)