Da li su nepušači koji ćute najodgovorniji za dim oko nas? Četiri grupe ljudi u podeli zbog cigara

Danas je Dan bez duvanskog dima

Zamislite da dok letite avionom pripalite po koju cigaretu, pa zagledani u oblake uživate u aromi duvana i dimu koji se širi kabinom. Ili, dok polažete ispit na fakultetu, profesor ređa cigaru za cigarom. A tek u kancelarijama, samo se pušilo... Nije bilo smrzavanja na puš-pauzama ni štekova za ovu aktivnost.

Preporučujemo

Ove scene danas su nezamislive. A ko bi osamdesetih i devedesetih godina mogao i da pomisli da bi zakon mogao baš toliko da dovede ljude u red. Zapaliti cigaretu tamo gde je to strogo zabranjeno deluje kao skandalozan potez - dakle, sa zakonom menjala se i svest ljudi.

Ali, moje pitanje je - zašto smo stali na tome? Zašto još uvek nepušači imaju samo po jedan "ćošak" u kafićima, u kom ima tek nešto manje dima, jer ne postoji nikakva pregrada između pušačkog i nepušačkog dela. Zašto ne možemo na miru da čekamo autobus, jer na stanici uvek neko puši.

Zašto popuštamo i pristajemo da sedimo među pušačima, iako sami ne konzumiramo cigarete?

Duvanski dim je i dalje oko nas, a za to smo najviše krivi mi, nepušači!

Postoje dve vrste pušača i dve vrste nepušača. Agresivni i mirni pušači, agresivni protivnici pušenja i pomirljivi nepušači.

Ti agresivni pušači su manjina i protiv njih ipak postoji veliki otpor u društvu. Niko ne toleriše pušenje pred decom, na mestima gde je to zabranjeno i slično.

Međutim, mnogo su veći problem oni pušači koji su pomirljivi sa zakonom, pa se prilagođavaju i zapravo, ne prestaju da puše.

Mirno, ali konstantno ispuštaju svoj dim kad god za to ima prostora. Oni će nekoliko puta izaći na puš-pauzu, smrzavati se ako treba i na nečijoj terasi kada su u gostima (i samo čekati trenutak da gazda kaže "ma dobro, sedi tu, izluftiraću posle").

Uvek će zapaliti po jednu svaki put kada čekaju autobus... Neće se žaliti na zabrane, čak će ih i pridržavati, ali se cigarete neće odreći gdegod je pušenje dozvoljeno.

Ruku pod ruku sa njima idu i pomirljivi nepušači. I oni su možda najveća kočnica za dalju radikalizaciju zabrane pušenja.

Ti pomirljivi nepušači su toliko tolerantni da će uvek da obezbede prostor i vreme svojim prijateljima da "ispuše jednu" i spremni su da se pošteno nagutaju dima u nekom kafiću samo zato što njihov prijatelj ima potrebu da puši dok pije kafu.

Zašto je tako teško reći "Ne, izvini, tvoje pušenje je tvoj zdravstveni problem. Ja bih ipak da budemo na nekom mestu bez duvanskog dima?"

Pa teško je, jer u tom trenutku mi postajemo agresivni nepušači, džangrizavi, dosadni, a većina ne želi da se tako ophodi prema svojim prijateljima.

Pa, ponovo da se vratimo na početak priče - zakon je umnogome promenio društvenu svest. Ali, zašto se stalo? Zašto smo došli do neke "pomirljive" granice i ne smemo da povučemo još jedan korak, pa da pušenje zaista bude tretirano kao neželjena pojava, apsolutno nepoželjna, gdegod ima nepušača.

A nepušača je sve više. I neverovatno je koliko su spremni da trpe i narušavaju svoje zdravlje, samo zato što iz nekog razloga tolerišu jednu od najružnijih navika svojih prijatelja.

Zašto se, jednom, konačno, ne zabrani pušenje u svakom zatvorenom prostoru?

Svaki kafić može da obezbedi i pušionicu, pa ako je nekome toliko teško bez cigare, neka ustane i obavi svoj ritual sam sa sobom.

Zašto na našim cigaretama još nema onih neprijatnih fotografija bolesti koje nastaju kada se ne odvajamo od cigara?

(Telegraf.rs)