Ovo ima samo u Požegi: Pod jednim krovom limeni instrumenti braće i sestara Ilić svakodnevno gruvaju

Jedan orkestar iz Čestobrodice vode braća Lazar (16) i Stefan (15), a drugi bliznakinje Marija i Maja (13)

Jedna od najveselijih kuća u požeškom kraju svakako je ona u kojoj živi porodica Ilić u selu Čestobrodica, jer u njoj svakodnevno vežbaju čak dva trubačka orkestra. Jedan vode braća Lazar (16) i Stefan (15), a drugi bliznakinje Marija i Maja (13).

Preporučujemo

- Od malena sam znao da ću biti trubač. Probe su nam zajedničke, mojih devet članova i Majinih osam, svi stanemo u dedinu kuću i onda gruvamo - rekao je Lazar za RINU i prisetio se svoje prve zarade.

- To je bilo 2.000 dinara, svirali smo komšiji i dobili taj novac. Nije to bila neka velika svota, ali nama je značila. Sada svirke ipak malo više naplaćujemo, pa zarađujemo pristojan dzeparac. U vo doba korona virusa nije bilo puno posla, ali nadamo se da će i tome uskoro doći kraj - naglašava Lazar.

Braća i sestre Ilić svakodnevno se nadmeću ko će izvući viši ton i bolje pogoditi trubačku "žicu". A oko sebe su okupili i dečake iz okolnih sela pa su orkestri potpuni.

Oba orkestra porodice Ilić do sad su osvajala brojne nagrade, Lazarov orkestar je 2015, 2017. i 2018. proglašen za najbolji u pionirskoj konkurenciji na Saboru u Dragačevu.

Rekle smo dedi da hoćemo da sviramo, pa je i nama kupio trube

To što trubu mahom sviraju muškarci za Mariju i Maju nije bio problem, savladale su sve veštine i rame uz rame staju sa braćom.

- Posmatrale smo njihove probe i poželele da i mi sviramo. Rekle smo dedi našu želju, pa je i nama kupio trube. Ide nam odlično. Ja sam kapelnica orkestra, i kod mene je orkestar utegnut, a članovi složni, kao jedan - kaže Maja, iz čije trube izlaze mekani, jasni tonovi, snažni i čisti, iako to nikad niko ne bi rekao kada bi video njeno detinje sitno telo.

Deda Srećko ponosan je na svoju unučad koji su ispunili njegovu veliku želju. Kaže da mu je oko srca, kad čuje zvuke limenih instrumenata iz porodične kuće, a buka - nikome ne smeta.

- Ja sam voleo trubu, kao i moji preci, ali niko od nas nije svirao. Video sam da momci imaju talenta i kupio im trube. Mnogo su vredni i dobri, pohađaju redovnu školu ali su i đaci Muzičke škole u Požegi. Svakodnevno vežbaju, a vikendom idu na svirke - priča za RINU ponosni deda Srećko.

Najveći cilj Lazara, Stefana, Maje i Marije jeste da kad još malo stasaju se popenju na veliku binu na Saboru u Guči i da u njihovim rukama zasija “Zlatna truba”.

(Telegraf.rs)