Selenu (26) boleo stomak, pa je otkrila da se bori s rakom jajnika. Sad pomaže drugima i ne odustaje

U ovako značajnim životnim situacijama odnos osobe prema životu ne može da se ne promeni. Neki se razočaraju, prepuste strahu i odustanu od svega. Ova mlada devojka nije bila jedna od njih

Selena Ribić (26) iz Sremske Mitrovice prošle godine, u jeku pandemije virusa korona, otkrila je da ima rak jajnika.

Preporučujemo

Neobični simptomi poput nadimanja želuca i gubitka apetita, kao i bolovi u predelu stomaka pogurali su je da ode na pregled. Prvih mesec dana lekari nisu bili sigurni šta je u pitanju, te su pratili njeno stanje. S obzirom na to da je mlada, tumor je rastao velikom brzinom i dostigao zabrinjavajuću veličinu, te su je uputili u Beograd, gde je operisana.

- Čudan je to proces. Neizvesnost je bila posebno teška u tim trenucima dok nisam znala o čemu se radi, jer može da bude cista, a može da bude rak. Kada smo ustanovili šta je u pitanju, iskreno, bilo mi je mnogo lakše. Znala sam sa čime treba da se borim - počinje svoju priču za "Telegraf" Selena.

Uprkos pandemiji, ona navodi da je ceo proces pregleda, dijagnoze, operacije i terapije protekao poprilično glatko. Ipak, zbog gužvi u čekaonicama nekada je čekala i ispred bolnica, ali ističe da su to tekući problemi.

- Najvažnije je da mi nijedan zakazani pregled nije otkazan i da smo svi poštovali epidemiološke mere. Biti u bolnici usred leta i to sa maskom na licu, svakako nije prijatno. Više mi je nedostajalo da mi neko od mojih dođe u posetu i uhvati me za ruku - dodaje ona.

Kako navodi, u onkološkim čekaonicama obično je sedela sa starijim ženama. Pogledi su im se susretali i osetila je njihovo sažaljenje.

- Često sam i čula kako šapuću i pitaju se koliko imam godina. Na mene je to u početku uticalo, te sam dozvoljavala da mi bude žao sebe same. Negde sam i pročitala da je zdravo sažaliti se malo na sebe. Nije fer što mi se ovo dešava. Ali život nije fer i ja lično nemam ništa s tim. Jedino što imam jeste moja volja i upornost da sve ovo pregrmim. Znala sam ko me čeka napolju i za koliko još ljudi želim da se borim, tako da samo jedan cilj imam pred sobom - ozdravljenje - iskrena je Selena.

U ovako značajnim životnim situacijama odnos osobe prema životu ne može da se ne promeni. Neki se razočaraju, prepuste strahu i odustanu od svega. Ova mlada devojka nije bila jedna od njih.

- Neki kao ja dožive šok i naglo buđenje, kao iz nekog sna. Iz sna u kom sam živela onako kako ne želim, puna strahova kako ću ovo, kako ću ono. Šta ću sad i šta bi bilo kad bi bilo. U snu punom kočnica, gde ništa nisam mogla da odlučim, presečem ili jednostavno napustim, na svoju ruku. Iako drugim ljudima uglavnom nisam delovala tako, to ne znači da me knedla u grlu nije svakodnevno gušila - objašnjava.

Svim tim promišljanjima došao je kraj 30. juna. Probudila se iz anestezije zahvalna na životu, sa željom da ga stvarno živi punim plućima. Nije ostavila mesta ni za jedan strah, niti življenje reda radi.

- Ljudi su me prijatno iznenadili u celom ovo procesu. Stalno pričamo kako smo se otuđili jedni od drugih i kako je sve nekada davno u vreme naših roditelja bilo bolje. Pokazalo se da nije baš tako. Zvali su i pitali ljudi za koje nisam nikada ni pomislila da će mi se naći. Mnogi iz mog mesta su se aktivirali i doneli svoje domaće proizvode uz reči: "Samo nek Seleni bude dobro" - kaže ona.

Kroz celu situaciju prolazila je sa mišlju da svaki čovek ima dva života, a da drugi počinje upravo onda kada shvati da ima samo jedan.

- Ja sam shvatila. Možda na teži način, ali jesam. I dok sam iščekivala operaciju, a posebno nakon iste, svako jutro se budim sa zahvalnošću što vidim, čujem, mogu da se krećem. Imam hrabru porodicu i meni bliske ljude. I sa tom zahvalnošću za svaki novi dan sam prolazila i prolazim kroz sve ovo - ističe Selena.

Motivaciju da se bori pronašla je u ljudima iz svog okruženja koje, kako kaže, nije smela da izda, te zbog njih odustajanje nije ni uzimala u obzir kao opciju.

- Za strah sam znala da je prelazan, a za hrabrost sam tek sad otkrila. Međusobno smo se svi podržavali, ohrabrivali, smejali i plakalali. A najjača motivacija mi je bilo gledanje u budućnost. Bilo bi glupo da mi život traje samo 25 godina, zar ne? - napominje ona.

Čak i kada smo motivisani da kroz nedaće prolazimo podignute glave, u ovakvim situacijama ne možemo da, barem na tren, ne budemo poljuljani. Kada je u pitanju ova bolest i njeno lečenje, retko koja devojka ili žena ne prođe kroz šok zbog gubitka kose.

- Hemioterapija je sama po sebi teška za podneti. Kako fizički tako i psihički. Na opadanje kose vas niko ne može pripremiti. Iako su mi naravno, svi rekli da će se to dogoditi, kad je došlo to jutro gde sam se probudila u krevetu punom moje kose, nije bilo lako. Ošišala sam se i uhvatila sebe da hodam po dvorištu skrivajući se, da me slučajno neko ne vidi sa ulice. Brzo sam se trgla i rekla sebi: "E, nećeš ovako, Selena!" Slikala sam se i okačila sliku na Fejsbuk. Smešno zvuči, ali to je bilo toliko oslobađajuće da me je inspirisalo da pišem o tome na nekoliko platformi. Ako samo jednoj osobi znači što delim svoje iskustvo, moj posao je uspešan - kaže Selena.

Veliku podršku joj je pružilo i Udruženje građana za borbu protiv raka jajnika "Progovori", čija je sada članica. Ipak, o nekim stvarima čovek najotvorenije priča sa ljudima koji su prošli kroz istu stvar. Zbog toga i ona radi na tome da bude podrška drugima koji prolaze kroz isti period života.

- Njihovi saveti su mi i te kako značili i nadahnuli me da se i sama pridružim aktivnostima Udruženja. Trenutno je u toku kampanja NOVA REALNOST - ISTI KANCER, koja upravo postoji da bi ljude ohrabrila da idu na redovne preglede tokom pandemije i ukazuje na značaj preventivnih pregleda - zaključuje ona.

(Telegraf.rs)