Šljivići nekad nemaju šta da jedu: Žive u prostoriji škole, kupaju se u koritu, majka radi za 5 jaja

* Mališani iz sela Popova kod Blaca skromni su i stidljivi, ne traže puno, ali bi voleli da jednog dana imaju svoju kuću * - Nekad kad legnu i zaspu, izađem ispred kuće da se isplačem - kaže borbena majka

"Mama, volela bih da imamo našu kućicu... svoju sobu, kupatilo", želje su jedne devojčice Milice (8), njene sestrice Valentine (3), ali i brata Strahinje (12) iz sela Popova kod Brusa koje njihova majka Julijana Šljivić (44) gotovo svakog dana sluša stegnutog srca, pokušavajući da ne zaplače. Jer Julijana zna da želje svoje dečice ne može da ispuni.

Preporučujemo

Njih četvoro žive u improvizovanoj kući, staroj, maloj, dotrajaloj, koja je zapravo školska prostorija. Data im je na korišćenje jer više nije u upotrebi, da im se nađe. A unutra su samo dve prostorije - jedna soba u kojoj spavaju Strahinja i Milica i jedna kuhinja, koja je ujedno i hodnik i dnevna i spavaća soba u kojoj Julijana spava sa najmlađom ćerkicom Valentinom.

Julijana ne radi, nadniči, kopa, plevi, skuplja voće, pomaže komšijama, lavovski se bori za svaki dinar kojim će svojoj deci kupiti makar hranu. Njen suprug je plućni bolesnik koji ne živi sa njima - trenutno je, zbog korona virusa, izdvojen u drugoj kući, koja je u njihovom vlasništvu, a koja, kako priča Julijana, nije ni po čemu u boljem stanju od ove u kojoj ona boravi sa decom.

- Muž ima nekoliko hektara šume, zbog toga nemamo pravo na socijalnu pomoć. Ali on je imao i nesreću u kojoj je teško povređen, pa mu je danas jedna noga za 5 centimetara kraća od druge. Na sve to je i plućni bolesnik. Niti ima snage da radi tu zemlju, niti ima čime - priča Julijana.

Hrabrost u njenom glasu odraz je hrabrosti koju nosi u svom srcu. Bori se lavovski, a to čak nije ni preterano reći jer posao ne bira, a na sebe ne misli.

- Kažu mi i komšije da ću skroz da propadnem, ali šta da radim? Kopam, pomognem tu nekim bakama koje žive blizu, one mi zauzvrat daju 5 jaja... Dobijem jednokratnu pomoć od po dve, tri hiljade dinara, od toga kupim deci da jedu - iskrena je naša sagovornica.

A deca jedva da imaju šta da pojedu. Za ručak im Julijana spremi supu: "voda, zejtin, trećina smese od supe iz kesice i malo makarona". 

Nemaju frižider, veš mašinu, prevoz, vodu...

Strahinja, Milica i Valentina skromni su i stidljivi mališani, navikli da ne traže mnogo, niti da mnogo očekuju. Žive u kući u kojoj nemaju kupatilo, pa se kupaju u koritu. Nemaju ni frižider, ni zamrzivač, ni veš mašinu. Nemaju ni vodu. I tu nije kraj nabrajanju onoga što nemaju. Nema ni autobusa kojim bi se Strahinja odvezao do škole, pa dečak i po najvećoj zimi mora da pešači 5 kilometara u jednom pravcu sa teškom torbom na svojim malenim leđima. Kad je lepše vreme, neko mu od komšija da bicikl da ode njime u školu.

A bilo je još i gore, priča Julijana.

- Naša kuća, u kojoj je sada muž, još je udaljenija od Blaca. Onda smo 10 kilometara morali da pešačimo u jednom smeru. Moj najstariji sin, koji se odvojio i ima 23 godine, propatio je tako godinama. Zato sam i želela da se preselimo ovde, da budemo malo bliže civilizaciji jer tamo nema ničega, to je planina - objašnjava ova majka.

A u blizini nema ni prodavnica.

- Udaljeni smo od Blaca 5 kilometara, tu mi je i najbliža prodavnica. Odavde pešačim do radnje ili sačekam na putu da prođe neko sa traktorom, da me poveze. Po povratku sačekam ispred prodavnice nekog ko bi me povezao. Teški su uslovi, šta da radim. Tako je, života mi - kaže Julijana.

Najveća želja - svoj dom

Njena deca volela bi da imaju igračke i slatkiše koje Julijana ne može da im priušti. Ipak, najveća im je želja da imaju svoj dom.

- Kaže mi Milica: "Mama, volela bih da imamo našu kućicu", a ja šta da joj kažem. Deca su skromna, i učila sam ih da ne žude za onih što ne mogu da imaju, ali eto... samo da imamo svoju kuću bliže Blacu, da deci bude lakše, da se ne muče i ne pešače toliko... - skromna je i sama Julijana.

Na kraju, morala sam da je pitam kako je moguće da zvuči tako jako, kao da se sva ta muka dešava nekom drugom.

- Nekad kad legnu i zaspu, izađem ispred kuće da se isplačem - odgovorila je ova borbena majka na to.

Ukoliko želite da pomognete mališanima i njihovoj majci, račun za pomoć je 160-0000000509654-28 Gvozdeni puk Republike Srbije, svrha uplate: Pomoć za porodicu Šljivić ili se obratiti na mejl adresu d.simic@telegraf.rs.

(Telegraf.rs)