Telegraf u kući Deda Mraza: Zašto pati i kako podnosi prvu Novu godinu bez druženja sa decom

U jednoj kući u Pančevu živi čovek koji za praznike u mnoge domove donese najveću radost

Ukoliko prolazite Kajmakčalanskom ulicom u Pančevu i zapitate nekog od njenih stanovnika gde je kuća u kojoj živi Deda Mraz, svi će vam pokazati dom Predraga Radojevića.

Preporučujemo

I ta kuća bi izgledala baš kao i svaka druga, da u njenom dvorištu ne vidite visokog čoveka sa dugom sedom bradom i crvenom kapom. Njegov izgled ne može da vam ne natera osmeh na lice.

- Dobar dan! Dobro došli u kuću Deda Mraza - izgovara Predrag i pozakuje nam ka ulaznim vratima svog doma, okićenog lampionima.

Čim zakoračite, miris sveže ispečenih kiflica uvuče vam se u nozdrve, a neka posebna toplina u dušu. Predrag seda za svoj radni sto i nastavlja da oslikava novogodišnje čestitke. 

- Svako može da kupi igračku i pokloni detetu, ali ja se uvek trudim da im nešto napravim i tako odnesem delić sebe, pa makar i kroz ovu malu čestitku. Baš sam pre neki dan išao da podelim čestitke deci u komšiluku, kad već posla ove godine i nema - tužno odmahuje glavom čovek koji godinama radi kao Deda Mraz.

Svake zime u ovo doba, posla je preko glave. Dnevno obiđe na desetine domova i poslovnih prostora, donoseći kako deci, tako i starijima poklone i radost. Nažalost ove godine sve je stalo. Zbog epidemije korona virusa sve proslave su ukinute, a redovan dolazak Deda Mraza "kroz dimnjak" odložen je za neka druga, srećnija vremena. 

-  Trenutna situacija je takva kakva jeste, da fizički kontakt je poželjno izbegavati tako da ćemo da probamo da nađemo neki zamene za to, ali teško je. Patim za svom onom decom sa kojom se neću videti ove godine. Patim za svim šalama, za svim gafovima, za svim lapsusima koje neću čuti. Patim za keksićima i mlekom kojim počinju da mi dočekuju svake godine. Naše druženje se pretvorilo na razgovore preko telefona, skajpa, vajbera, mesindžera, svih mogućih sredstava komunikacije. Po komšiluku sretnete decu, pa pričate s njima kada možete. Našalite se sa potpuno nepoznatim detetom u radnji, na ulici, gde god. Jednostavno svi mi koji se bavimo ovim poslom znamo da je to posao od 10-ak dana godišnje. Svi imamo neke druge živote, ali tih 10 dana to je esencija, to je kruna jedne godine. I sada se nekako ja bar osećam kao da mi fali neki deo - objašnjava Predrag.

Kada se završe novogodišnji i božićni praznici i prođe euforija, on skida odelo Deda Mraza i zamenjuje ga radničkom garderobom i rukavicama za baštu.

- Glavni deo moje godine je rad u bašti. Ja sam sakupljač starog semena starih sorti povrća. Pogotovo iz regiona, mada ih ima iz celog sveta. Jer to je deo naše istorije koji nestaje, jer u eri hibrida za stare sorte mesta nema. Počinjem već negde krajem januara, pripremama, sejanjem. U februaru već polako kreće proizvodnja rasada, pa onda bašta i sve do danas, kada se završava godina i praktično počinje sledeća godina, prodajem semena za narednu godinu. Ali, iako mi taj posao donosi veći deo prihoda, ipak će moj omiljeni deo godine uvek biti taj kraj decembra i početak januara, kada sam Deda Mraz - iskren je Predrag.

Kakve sve komične situacije je doživeo sa decom, zašto kaže da je nosivost njegovog krila 160 kilograma i kako je smislio "sladoled od brokolija" i "tortu od kupusa" pogledajte u videu na početku teksta. 

(I. Nedić/ivana.nedic@telegraf.rs)