Čuli su se pucnji, digla se dimna zavesa, a oni su na prvoj liniji: Jedan zadatak je teži od derbija

* Telegraf na jutarnjem treningu Čete konjanika Specijalističkog bataljona Posebne jedinice policije Policijske brigade u Beogradu * Najstariji konj je Živago, ima 23 godine, a najmlađi ima svega 8, ali nije on mezimac, već Flamingo, a saznajte i zbog čega * Među policajcima konjanicima i šest žena

Konji su vam kao ljudi. I bolji od njih. Sve vide. Sve osećaju. Vole da se maze, željni su pažnje, brzo se oporavljaju. Plašljivi ali snalažljivi, dobri "đaci", verni prijatelji i spremni da prevaziđu svaku prepreku. Mirni su kad treba da budu mirni, isto tako spremni za akciju u svakom momentu... Da nije tako, ne bi baš oni bili odabrani za tradicionalne defilee, redovne patrole, utakmice, proteste... A da je tako, uverila nas je Četa konjanika Specijalističkog bataljona Posebne jedinice policije Policijske brigade u Beogradu.

Preporučujemo

Dom jedine ovakve čete u Srbiji nalazi se u Trebevićkoj ulici na Banovom brdu u Beogradu. Ako nisu na ovih dva i po hektara, onda su na ulici, kod škola, ispred predškolskih ustanova, na stadionima...

Četa ima 31 službenog konja, i 43 policajca konjanika. Živago, Flamingo, Filing, Bili Džek, Santo... samo su neka od imena konja čije smo sposobnosti upoznali na jednom od njihovih jutarnjih treninga krajem decembra.

- Đango,  Aćime... Idemo, unutrašnji prsten, unutrašnji prsten!

Dok konji i konjanici izvode osnovne manjiške radnje a sve pod palicom Irene Maričić, instruktorke za obuku policajaca konjanika, zastavnika prve klase policije, komandir Čete konjanika nas upoznaje sa njenom istorijom, dugom 74 godina. 

- Današnja Četa konjanika nastala je kao eskadron narodne milicije 1946. godine na prostoru današnje Policijske akademije u Zemunu. Na ovu lokaciju je prešla 1947. godine, i do danas smo ovde - priča za Telegraf.rs major policije, Milan Milošević, komandir Čete konjanika Specijalističkog bataljona Posebne jedinice policije Policijske brigade u Beogradu.

Najstariji konj je Živago. Ima 23 godine. Najmlađi ima svega 8. Nismo upoznali nijednog Šarca, poput konja Marka Kraljevića, iliti Đogina Banović Strahinje, kao ni Jabučila vojvode Momčila...

- Ovde, na treningu, možete da vidite neke od konja. Prvi je Čarlston, Bili Džek, Rok, Flamingo, Filing... - navodi nam komandir Milošević, koji nam je odmah odgonetnuo otkud ovakva imena:

- Kod nas u zemlji konjima kumujemo po prvom slovu majke, dok se u inostranstvu daju imena po prvom slovu imena oca.

Elem, osim Srba, ovde ima i konja iz Nemačke, ima Francuza i Austrijanaca.

- Ova četa je od nedavno bogatija konjima iz Austrije. Konji, koje imamo u našem objektu, deo su iz domaćeg uzgoja a deo su iz inostranstva. 2017. godine samo nabavili iz Francuske a 2020 iz Austrije. Slični su, ali radom mora da se dovedu da bude jako male razlike u ponašanju - priča nam Milošević.

Mezimac odrastao na kozjem mleku 

 Živago je najstariji, ali je Flamingo, inače Srbin, mezimac ove čete. Ali ne zbog toga što je domaći, već zato što je odrastao na kozjem mleku i na flašici za bebe pošto ga je majka odbacila nakon nedelju dana. 

- Flamingo je domaći uzgoj. Kad se oždrebio u našoj štali, iz nekog razloga majka ga je posle nedelju dana odbacila i nije želela da ga prihvati. Onda smo mi kupili flašicu za bebe i kozu, gajili smo kozu i hranili njega kozjim mlekom jer je ono jače i zdravije. Sa kravljim ne bi mogao da preživi. Čuvali smo kozu koja je živela sa njima u boksu, hranili smo ga na flašicu i on je odrastao u jednog ozbiljnog policijskog konja. Sada ima 13 godina i on je naš ljubimac. Naš beban - ispričala nam je instruktorka Maričić.

Konji moraju da vežbaju svakog dana. Jedan prosečan trening traje otprilike od sat i po do dva. Nema svaki policajac svog konja, već se redovno menjaju, kako bi se međusobno osetili, upoznali, znali da vladaju jedan drugim.

- Hajmo, življe, Flamingo, življe... Brkiću, ne možeš da čekaš. Flamingo, brže, brže, ajmo stiže...Crni, moraš življe - sugeriše konjanicima instruktorka Irena Maričić dok na manježu izvode vežbu helikopter.

Već su nakon ove vežbe bili poređani jedan pored drugog na nevidljivoj, pravoj liniji, kada su se začuli pucnji. Zatim se digla i dimna zavesa od pirotehnike. Scena kao na nekom protestu. Kao na utakmici.

Taman kada sam pomislila da će svi krenuti da jure kroz nju, iz misli me trgnu komandir.   

- Pošto su oni uvežbani konji, neće se pomeriti sa mesta. Samo po naredbi - kaže major Milošević, nakon čije završene rečenice konji i konjanici odmah pojuriše kroz dimnu zavesu:

- Ovo je simulacija mogućih dešavanja na javnim protestima, sportskim manifestacijama. Simuliramo sve moguće uslove korišćenja pirotenike, zvučnih i vizuelnih efekata. Upoznajemo i vežbamo konje na takva dešavanja.

- U toku utakmica, protesta, uglavnom se primene sve radnje koje se svakodnevno vežbaju ovde, počev od jahanja. Konj mora da bude poslušan a koliko, sve zavisi od sinergije konja i jahača pošto moraju jedan drugog da poznaju, da znaju tačno jedan drugom mane... Inače, vežbaju na dva prostora ovde. Gore je takozvani mali manjež, za početnu obuku konjanika i samih konja a na ovom većem prostoru izvodimo strojeve radnje kao što su potiskivanje mase, pravljenje linije koje primenjujemo na samim utakmicama, ili protestima. Spremni su da se obračunaju sa svim preprekama.

Pogled mi odlete na kopita koja guraju loptu, kao da igraju fudbal. Utom se i instruktorka Maričić priključi razgovoru.

- Guraju loptu. Moramo da učimo konje da prođu ili odguraju sve kada izađu na službu. To je vežba u okviru koje se simuliraju uslovi koji mogu da ih zateku na terenu. Zato radimo i pirotehniku, razne zvučne i svetlosne signale, imamo i prolazak kroz ovu trakastu zavesu. Jer, često se dešava da nas na obezbeđenjima raznih utakmica ili skupova sa povećanim rizikom, gađaju trakastim registrima i ostalim predmetima, pa u tu svrhu mi njih sve učimo i pripemamo ovde kod kuće, tako da im ništa ne bude novo i strano kada odu na zadatak - priča nam instruktorka Maričić.

Kaže nam da kada idu u patrolu, uvek ide mlađi konj sa starijim i iskusnijim u paru. 

- Od njega uči kako se radi. Konj je po prirodi plašljiva životinja. I, kada se jedan konj uplaši, ovaj drugi se uplaši bez razloga, samo zato što se ovaj uplašio. A, ako je taj iskusniji stariji konji već obučen, miran na izvršenju zadatka, onda je miran i taj mladi konj pored njega - kaže nam zastavnik Prve klase policije Irena Maričić.

Dve godine rada, pa na zadatak

Konji sa nekim lakšim radom počinju od četvrte godine, a da bi bili spremni za zadatke neophodno im je godinu i po do dve.

- Od ždrebljenja do treće godine, oni se nalaze na ispustima, razvijaju se. Od četvrte godine kreću sa nekim lakšim radom, najahivanjem, stavljam sedla, uzda...Tada se kreće i sa obukom jahanja. Mi krećemo od pete, šeste godine sa posebnim delovima rada sa konjima, gde ih obučavamo za radu na terenu.

- Spremnost konja zavisi od samog konja kako prihvata obuku. Ali, otprilike, potrebno je godinu, dve da se spreme za specifične utakmice kao što su derbi, protesti ... - kaže nam komandir Milošević.

U okviru zadataka Čete konjanika spada patrolna delatnost, poseta predškolskim i školskim ustanovama, koriste se i u slučaju narušavanja javnog reda i mira na protestima i na sportskim utakmicama...

Bili smo ubeđeni da im je najzahtevniji zadatak derbi, ali nije...

- Da, to jeste jedan od težih zadataka, ali nama su teže posete školskim i predškolskim ustanovama. Ili oni dolaze kod nas. To je sve u svrhu približavanja policije deci, šta sve koristi policija kako sredstvo za rad. A, tada konji moraju da budu baš mirni - objašnjava nam komandir Milošević:

- Četa konja jako lepo deluje na deluje na građanstvo. Prilaze nam ljudi. Kada smo na utakmicama, prvi prilazak je konjaniku.

Milošević dodaje da na zadacima, na sreću, nema puno povreda. Ni konja, a ni policajaca konjanika. Kada i dođe do povreda konja, potrebno im je četiri, pet dana da se oporave.

Da bi se došlo u četu konjanika mora da se završi kurs za policijskog službenika. Onda on podnosi molbu, pa se na osnovu nje organizuje obuka jahanja. Ona traje 6 meseci i za vreme tog kursa, policajci uče osnovne manjiške radnje.

6 žena u Četi 

Trenutno je među policajcima konjanicima i šest žena. Jedna od njih je Marija Mihajlović (30) koja je konjanik 7 godina.  

- Prvi put sam ovde sela na konja - kaže Marija i objašnjava nam kako se odlučila na ovaj poziv:

-  Shvatila sam da ovo nije klasičan policijski posao, a i jako je lepo videti ženu na konju. Što se tiče posla, nije toliko zahtevan. Potrebno je samo da postoji ljubav prema konju i obrazovanje što se tiče rada sa konjima.

Brigu o higijeni konja, vode policajci konjanici. Sređuju ih pre i posle svakog službenog zadataka, kao i posle treninga.

- Ona se sastoji u čišćenju i timarenju konja i sedlanja pre odlaska na službu. Svakodnevna proceudra nakon treninga ili službenog zadatka jeste da se konj proveri, očisti, da mu se provere i operu kopita i onda odlazi u svoj stan na spavanje - završava Milošević dok obilazi štalu Čete konjanika.

I na kraju, konji zaista pišu poeziju. A, da mi ovaj teren ne bi bio "uzaludan", i ja sam se prvi put popela na konja. Jer, znate kako kažu, niti jedan sat života proveden u sedlu ne živi se uzalud.

(Telegraf.rs)