Milica je samohrana majka 4 ćerke, a 2 su bolesne. Ljudi kažu da nije normalna što ima toliko dece

Milica i Nikola su se uzeli veoma mladi, već u 21. godini rodila je Minu

Nikola Lazović i Milica Sretenović dobili su četiri ćerke za vreme svog desetogodišnjeg braka, od kojih su dve bliznakinje. Posle razvoda sva deca žive s majkom, ali je otac i dalje veoma prisutan u njihovim životima u svakom pogledu - i motivaciono, i kao podrška, i naročito kao finansijska potpora.

Preporučujemo

Priča o porodici Lazović-Sretenović  iz Kragujevca nešto je drugačija od onih na koje smo navikli. Reč je o samohranoj majci Milici sa četiri devojčice, od koje dve imaju zdravstvenih problema, jedna od rođenja, a druga, najmlađa, spletom nesrećnih okolnosti. Prvo se rodila Mina, a nakon četiri godine dobili su bliznakinje Miu i Anu. Bilo je to pre 15 godina, pišu kragujevacke.rs.

- Odjednom imati troje dece bilo je lepo, ali i naporno. Međutim, Mia je imala epilepsiju i s tim smo se dobro izborili, ona je sada super i napreduje. U tom trenutku bila je prioritet i bilo je jako teško dok su bile male. Nakon dve godine ja sam ponovo ostala trudna. Odlučili smo se za četvrto dete, jer smo imali mogućnosti i sredstava, a ne zato što smo "jurili" sina.

Međutim, nakon deset godina braka mi smo se rastali, ali smo i dalje ostali u odličnim odnosima. Otac pomaže u svemu, pogotovo finansijski, ali i motivaciono. U kontaktu su i viđaju se redovno, deca su skroz na mestu - ovim rečima započinje svoju priču Milica Sretenović.

Milica i Nikola su se uzeli veoma mladi, već u dvadesetprvoj godini rodila je Minu. Ona danas ima 19 godina i prva je godina PMF-a, informatički smer.

Bliznakinje Mia i Ana imaju po petnaest godina. Mia je prva godina srednje Škole za gluvu decu - smer grafički dizajn, a Ana prva godina Druge gimnazije.

Najmlađa Lena je sedmi razred i volela bi da postane veterinar zbog ljubavi prema životinjama. Lena je trenirala i odbojku, kao i njena mama, koja je i odbojkaški trener za devojčice, ali Lena više ne može da trenira iz zdravstvenih razloga i preorijentisala se na ples i pevanje, kao i sestra Mia.

Strah od odgovornosti

- Kada su me koleginice pitale, dok su mi deca bila mala, koliko imaš dece, ja kažem četvoro, oni kažu - ženo, da li si ti normalna! Međutim, sada kada nas vide, kažu svaka čast, divne su, velike su porasle. Ali za to je potrebna ogromna snaga i ogromna borba. Jer kada su male, tu su raznorazne bolesti, non-stop.

Nekada povežu po tri meseca, dobije jedna temperaturu, pa druga, pa treća i onda se to tako razvlači i traje. Neki budući roditelji i od toga strahuju, kao i od finansijske situacije koja je jako bitna u današnje vreme - kaže Milica i nastavlja svoju priču.

- Mi danas dosta popuštamo deci i volimo da im udovoljavamo sve, što je greška. To za buduće roditelje pomalo predstavlja i strah da li će biti u prilici da svojoj deci sve obezbede što imaju njihovi vršnjaci. Deca traže "ajfon" telefone, ne znaju koliko to košta. Meni je to suludo - kaže Milica.

Za ovu majku najgore je praćenje njihovog  ritma. Mina je prošla izlaske u grad, Ana će tek da krene. Kako to funkcioniše? Tako što roditelji i ne znaju šta nam rade deca. Ona to kaže zato što je nekada radila po dva-tri posla da bi njima omogućila da imaju sve kao što imaju njihovi vršnjaci.

- Takmičimo se čije će dete da ima bolje patike, bolju trenerku, a ustvari najvažnija stvar je da nam se deca obrazuju, a to bude, nažalost, na poslodnjem mestu, umesto na prvom. I za to smo mi roditelji krivi - kaže Milica.

Mora mnogo da se vodi računa šta deca čitaju, šta gledaju, jer mediji svašta serviraju. Kada bi se u njenoj kući pustili rijaliti programi bila bi, kaže, u stanju da "razbije" televizor. Deci je na internetu i na telefonima sve dostupno, a roditelj nema pristup tome, i zato smatra da roditelji maksimalno treba da budu upućeni šta deca rade u svako doba.

Dok je radila po dva-tri posla, tada nije imala kontrolu. Za sebe kaže da nije savršena majka, samo je mnogo prošla jer ima četvoro dece, pa priča na taj način.

Kaže da svoj život ni sa kim ne bi menjala. Niti se kaje što ima toliko dece.

- To je jedno bogatstvo i nema ništa lepše od toga kad se nas pet uveče okupimo, pijemo čaj i ćaskamo o svemu otvoreno. Deca moraju da budu vaspitana, kulturna. Ja sam malo stroža majka, jer tata nije prisutan dvadesetčetiri sata, a i on je takođe strog, što ja podržavam. Mi imamo saradnju i deca moraju da se kontrolišu. To nije lako u današnje vreme, pogotovo što su ženska deca - napominje Milica.

Njeno mišljenje je da se ljudi kasnije odlučuju da uplivaju u bračne vode, a samim tim i da stvaraju potomstvo zato što ni država ne daje dovoljno stimulacije za decu. Ona se pita zašto peto dete nema prava na dečji dodatak, zar nije isto prvo i peto, ionako je iznos simboličan.

- Mi imamo ozbiljan problem sa natalitetom. Moja profesorka Bilja Spasić je napisala knjigu u kojoj kaže da nas posle 2050. godine neće ni biti na Balkanu.

Smatram da država treba da podstakne parove da rađaju. Omogućiti im zaposlenje. Ako oboje ne rade, bar jednom supružniku dati šansu, recimo ocu, a majka da čuva dete, jer ne može mladi bračni par da se odluči da ima decu, ako niko od njih ne radi. Kako? Nije poenta živeti na socijali - smatra Milica.

Plate su jako male, penzije su male, tako da mladi ne mogu ni da se oslanjaju na starije. Nije rešenje raditi po celi dan kako bi deci obezbedili patike od 20.000 dinara, skupu garderobu, moderne telefone i ostalo, utrkivati se sa drugim roditeljima.

A kako je ona rešavala zahteve svoje dece tog tipa?

Svako dete, kaže, ima isto pravo. Dešavalo se da nešto dobije jedna, a ostale moraju da sačekaju. Kada su bile male Milica je od sestre dobijala neke stvari, a posle ih davala nekoj drugarici. Sve je to život. Sada je druga priča. Njih je četiri, pa treba više pari patika, četiri telefona... Ne kupuje se odjednom sve.

Nije ni fazon dati im uvek sve, a nekada i ne traže. Sreća je da ne pate od toga da sve mora da bude original i preskupo. Milica i Nikola su zauzeli stav da se nagrađuju kada zasluže. A skuplje poklone dobijaju uglavnom za rođendane.

- Uspeli smo kod njih da izgradimo sistem vrednosti - kaže Milica.

Kovid i dete s posebnim potrebama

Jedna od četiri devojčice je dete s posebnim potrebama, pa je prešla iz redovne u Školu za gluvu decu, jer se to pokazalo kao delotvornije.

Iz OŠ "Stanislav Sremčević", uz mišnjenje interresorne komisije, dete je premešteno u Školu za gluve. Tu školu ne pohađaju samo gluva deca, nego i ona koja imaju epilepsiju, autizam, cerebralnu paralizu... Zašto? Postoji podsticanje inkluzivnog programa, a Mia nije mogla da dobije personalnog asistenta zbog procedure, budžetiranja... Učiteljice nisu mogle da se snađu, pa ih je Milica prebacila tamo gde detetu više odgovara.

Najgore je pomiriti se sa činjenicom da ti dete ima neki problem.

- Mislim da mešanje dece sa posebnim potrebama sa ostalom decom u redovnim školama još nije zaživelo kako treba. Moje mišljenje je da nema dovoljno ni edukacija i treba poraditi na tome da se deci kod kuće priča o toj različitosti, a o tome se vrlo slabo govori - priča Milica.

Kaže da je njeno dete jedva čekalo da ode iz škole jer je vršnjaci nisu najbolje prihvatili u "Stanislavu", međutim ona je prebačena iz drugog razloga. Majka je sazvala jedan roditeljski sastanak i obavestila ostale roditelje da će biti problem ako njeno dete dobije epi napad na času ili u školi i to vide druga deca, što može biti veliki šok za njih, a škola nema medicinsku sestru. To je uradila ne samo zbog svoje Mie, nego i zbog druge dece.

Velika pomoć su joj oduvek bile bake - njena mama i bivša svekrva. Obe su medicinske sestre, tako da je imala njihovu podršku, kao i danas.

Najlepši je, ipak, godišnji odmor sa toliko dece. Na poslednjem odmoru bile su u Grčkoj i svih deset dana nisu skidale osmeh s lica. Milica jedva čeka da ponovo odu na odmor, zato što je uzbudljivo, zanimljivo, priča na pretek, neki doživljaji i sitne rasprave koje posle postaju smešne.

Sve četiri devojčice su različitog karaktera. I svaka na svoj način se podvuče pod kožu kad im nešto treba i kod mame i kod tate. Milica poručuje budućim roditeljima da se prvenstveno vole, da mame rađaju opušteno, da se ne plaše ničega, jer uvek ima dobrih ljudi koji vole da pomognu, iako dođe do situacije kao što je sada pandemija.

- Nas epidemija nije mnogo "izmestila". Ni finansijski, ni zdravstveno. Mnogo vodim računa, pa sam svu decu prebacila na onlajn nastavu. Mia je hronični bolesnik i ne smem s tim da se igram. Doduše, odemo ponekad u šetnju.To bude park, Šumarice - uvek na otvorenom - ističe majka.

Čak i karantin su bezbolno prevazišle, s obzirom na broj ukućana i disciplinu. Puno ih je u malom preostoru, kod njih je uvek žurka, kako u šali kaže mama Milica.

- Deca su moj život, ja sa njima bijem ogromnu bitku da one sutra budu dobri ljudi, devojke, sutra žene, majke, domaćice, da budu primer svojoj deci, da imaju kvalitetan život, da se obrazuju. Ja guram tu svoju priču i vrlo sam zadovoljna kako do sada ide. Živimo iz dana u dan, iako imamo velikih planova - zaključuje Milica.

(Telegraf.rs)