Ireni je sa 7 godina zbog greške lekara odstranjeno jedno plućno krilo. Danas slavi svoj 2. rođendan

- Živite punim plućima jer niste ni svesni koliko je svaki minut zdravog života bitan. Ne treba da čekate da se dese čudesa, već sami stvarajte svoja čuda - poručuje Irena

Koliko vas ima oba plućna krila, a ne živi puni plućima... Nemojte praviti grešku. I sa jednim je moguće živeti, a dokaz je Irena Paunović (52) iz Kraljeva, koja već 8 godina živi sa jednim plućnim krilom, i koja danas slavi svoj drugi rođendan, dan kada joj je presađen ovaj organ u Beču. Dok ga nije dobila, živela je život da joj prođe, a danas, kako kaže za Telegraf.rs, živi bolje nego mnogi sa oba krila, i nikako pod staklenim zvonom. 

Preporučujemo

Irena je imala svega 7 godina kada je moralo da joj se odstrani jedno plućno krilo. Greška lekara, pošto je dobila upalu pluća, koštala ju je jednog pluća. Sa desnim je živela pune 32 godine. Solidno. Godine 2010. i ono je počelo da otkazuje.

Pre 8 godina dobila je u Beču novo plućno krilo, na današnji dan, koji slavi kao svoj drugi rođendan, i kako danas kaže za Telegraf.rs živi punim olućima, bolje nego mnogi. 

Na svom Fejsbuk profilu Irena je jutros ostavila status, u kojem svako slovo svake reči opisuje njenu sreću i zahvalnost donoru.

- Osam godina novog života. Disanje punim plućima. Sreće. Osmeha. Uživanja sa svojom porodicom, prijateljima. Ići uz stepenice bez napora. Pustiti suze, ali radosniceeee. Hvala vam od srca, mojoj porodici, dragim prijateljima, znanim i neznanim, da nije bilo vas, ja ne bih bila ovako ispunjena i srećna. Hvala mom donoru, počivaj u miru! - napisala je Irena.

Ireni smo čestitali drugi, osmi rođendan. Na pitanje kako je, dala nam je odgovor koji ju je obradovao.

- Super sam, Bogu hvala. Nikad zdravija i nikad bolje. Redovno idem na kontrole. Na godišnjem nivou idem u Beč na kontrolu. Hvala Bogu, nema potrebe za drugim plućnim krilom, jer da mora, oni bi odradili odmah oba plućna krila. Ali, ja sam super i sa jednim. Imam novi život, sve je dobilo smisao posle transplantacije - kaže Irena za Telegraf.rs.

Ona nikada nije upoznala porodicu donora

- Nije praksa klinike da se priča ko je donor. To je možda, u neku ruku, i bolje. Ja sam htela da znam da li je muško, žensko, koliko godina ima i da upoznam barem porodicu, ali sam iz iskustva drugih čitala da čoveku ne bude svejedno. Najbitnije u celoj priči jeste da je zahvaljujuči tom donoru  produžen život šestoro ljudi.

Život joj se, kaže razlikuje za 360 stepeni, u odnosu na period kada nije imala plućno krilo:

- Ništa u principu nisam mogla. Živiš život da ti prođe. Ne možeš jednu stepenicu da se popneš, zamoriš se. Ne možeš sam da se okupaš. Da se krećeš, bez kiseonika, čekaš dan kada ćeš da umreš. Zbog jakih lekova, antibiotika stradaju i drugi organi. A ja sada radim više nego zdravi ljudi koji imaju oba plućna krila. Ponašam se kao najzdraviji čovek, što i jesam. Naravno, imam ograničenja šta smem, šta ne smem ali se trudim da ne živim pod staklenim zvonom.

Napominje koliki je značaj doniranja organa, ali i primećuje koliko još ljudi nisu informisani u vezi sa tim.

- Najbitnije je da se ljudima otvore oči da doniraju organe. Neinformisani su, zaplašeni, tek kada im se desi nešto u životu, oni ukapiraju koliko je to bitno. Ali, zašto čekati da se nešto desi. Ja se nadam da će nešto da se promeni - kaže ona.

 Kako je sve počelo? 

- Posle smrti oca 2010, godine bolest mi se pogoršala. Naredne četiri godine pluća su mi radila samo sa svega 15 odsto kapaciteta, zbog čega sam sve vreme bila na kiseoniku i pod jakim lekovima - priseća se Irena.

Za Irenu je 2011. godine organizovana akcija sakupljanja novca da ode u Beč na transplantaciju. Za tri meseca sakupljeno je potrebnih 120.000 evra, pa je 28. decembra te godine stavljena na listu čekanja za organ, koji je dočekala posle 11 meseci.

- 23. oktobra 2012. godine transplantirano mi je plućno krilo u Beču. Imala sam 44 godine. I dan-danas imam to jedno, ali koje radi sa 70 odsto kapaciteta. To je odličan kapacitet pluća s obzirom na to da je jedno plućno krilo u pitanju. Njime dišem punim plućima. Pre transplantacije nisam mogla da šetam kao svi drugi, nisam mogla da se popnem uz stepenice, a da se ne zamorim, niti da pričam i da jedem, a da se ne umaram - kaže Irena koja ne zna čija pluća su u njoj, a potrudila se da sazna.

Koliko joj je bolest od života oduzela, može da razume svaka majka, s obzirom na to da Irena nema, niti sme imati dece. Bez obzira na to, ova heroina, osmeh sa lica ne skida jer svoju ljubav prema deci upotpunjuje bratancima:

- Nažalost, ne smem da imam decu. Doktori u Beču mi to ne dozvoljavaju. Ipak je to jedno plućno krilo i mnogo lekova. Rizikovala bi i svoj i život deteta. Ali, ja sam dobila najveći poklon - život. I, srećna sam sa tim - kaže ona i poručuje svima:

-  Živite punim plućima jer niste ni svesni koliko je svaki minut zdravog života bitan. Ne treba da čekate da se dese čudesa, već sami stvarajte svoja čuda. 

(Telegraf.rs)