Vučjak Mića godinama odlazi na grob svoje gazdarice Živke: Ova ljubav je neuništiva

Emotivne priče o vernosti psa prema čoveku svedočanstvo su o najiskrenijoj i najčistijoj ljubavi koju možemo da iskusimo

Ovo je priča o ljubavi psa i vlasnika u Mataruškoj Banji u okolini Kraljeva. Jedan od njenih glavnih aktera, Dalibor, podelio je emotivnu priču koja se tiče njegove pokojne majke Živke i vučjaka Miće, piše "Srbija Danas".

Preporučujemo

Dalibor je ispričao da je Mića od malena verovao ljudima, no da je imao veoma težak period života kao mali. Njega su prvobitni vlasnici zanemarivali, imao je mnogo rana po telu, buve... I pored sve muke, bio je vezan kratkim lanacem koji je bio teži od njega samog.

Čim ga je ugledao u tom stanju, Dalibor se nije ni časa premišljao, uzeo ga je kod sebe, da ga zadrži neko vreme dok se ne oporavi. Verovao je, s obzirom na to da je u tom trenutku već imao ženku vučjaka, da će i njoj i Mići prijati društvo, a podsvesno je znao da želi da mu pruži siguran dom do kraja života.

Usledile su godine ispunjene ljubavlju. Mića se odomaćio, živnuo je i postao prava maza puna energije i željna pažnje. Najveći krivac za sve to je bila Daliborova majka Živka, koja je zbog prirode njegovog posla, jer je on po nekoliko dana bio na putu, najviše vremena provodila sa psima kod kuće. Mići je ona zauzimala prvo i glavno mesto u srcu.

Pre malo više od dve godine desio se nemili događaj u njihovoj porodici, koji je uzdrmao sve i okrenuo im život.

Dok je Dalibor bio na putu, njegova majka, koja je u tom trenutku bila sama kod kuće sa psima, nezgodno je pala i povredila se. Tri dana je prošlo dok su bližnji primetili da nešto nije u redu i da se Živka ne javlja. Hitno je prevezena u bolnicu i bila je veoma loše.

Naredna tri meseca jedna žena dolazila je da obilazi Daliborovu majku i pse tim danima kada je on bio na putu, ali nažalost, gospođa Živka je bila svakim danom sve lošije i ubrzo je preminula.

Nedugo posle ovog tužnog događaja, ženka vučjaka je uginula. Dalibor je uzeo novog psa da Mića ne bude sam, ali nije vredelo.

Mića je od veselog razigranog psa postao pas tužnog pogleda, povučen, rezervisan, pognute glave i pognutog repa, nezainteresovan za svet oko sebe. Postao je neko ko je na svoj način patio i neko ko nije mogao da se oporavi.

Mada, jednu stvar radi iz dana u dan. On stalno pravi verno društvo Daliboru kada odlaze do njegove pokojne majke. Dalibor je rekao da je Mića tada posebno miran i suzdržan i da ima svoje "posebno" mesto u delu groba gde uvek sedne i ne pomera se dok ne krenu kući.

Mnogi meštani upoznali su Miću i Dalibora i njihovu priču od koje uz knedlu u grlu, stegnuto srce, ili puštenu suzu niko ne može da ostane ravnodušan.

Prošlo je dve godine od smrti gospođe Živke. Mića i Dalibor i dan danas imaju svoje rituale prilikom odlaska na grob, a ljubav koju su njih troje imali, nemerljiva je i neuništiva, samo je poprimila neki drugi, viši oblik.

(Telegraf.rs)