Padale u trans i navodno razgovarale sa mrtvima: Ko su Rusalje i razlike od Rusalki iz poznate pesme

O običaju iz Istočne Srbije snimani i dokumentarni filmovi, on se održao daleko od javnosti

Rusalije, u narodu poznate još kao Rusalke, deo su naše mitologije i staroslovenske prošlosti. Iz tog se običaja, ocenjuje etnolog Saša Srećković, razvija priča o još postojećim - ali gotovo neprimetnim i na sigurnoj udaljenosti od očiju javnosti - Rusaljama. One su se u najužem lokalnom krugu zadržale u Istočnoj Srbiji. Fotografije ih lociraju u mestu Duboka, nadomak Kučeva.

Preporučujemo

Reč je mahom o Vlahinjama, čuvenim po svojoj komunikaciji sa mrtvima.

- U Dubokoj, u Istočnoj Srbiji, igralo se kolo u narodnim nošnjama. Posebno je vezano za neke orgijastičke rituale, za onaj stari grčki dionizijski kult. Posebno je bilo da u grupi žena neke od njih padaju u trans, a to se i unapred nekad znalo koja će. One u nekom karakterističnom trenutku igraju do iznemoglosti i padaju u trans kao u duboki san, ne mogu da se probude neko vreme i onda zadobijaju neke posebne osobine koje u budnom stanju nemaju, a to je pre svega komunikacija sa mrtvima i sposobnost proricanja budućnosti - naveo je etnolog Srećković za Telegraf.rs.

Kaže da se ritual zadržao u najužem lokalnom krugu u okolini Kučeva, čije stanovništvo čine Srbi i Vlasi.

- To se pre svega odnosi na vlaško stanovništvo, i ove žene, takozvane padalice, pre svega su Vlahinje - rekao je uz napomenu da su o njihovom ritualu snimani i dokumentarni filmovi.

Kod Vlaha su, ističe, očuvani običaji, posebno oni koji su vezani za kult mrtvih.

- Dođu ljudi i pitaju: 'Kako su moji na onom svetu?' Ona kao iskomunicira. Nema suda koliko je to istinito ili ne, sve je snažnije i autentičnije ukoliko je u samom kontekstu lokalne kulture - predstavio je ono što većina nije imala prilike da vidi.

A ko su Rusalije?

Dakle, ovaj običaj se zadržao i danas, ali sličan običaj iz kog je proizašao, staroslovenski, prehrišćanski, zabeležen i među Srbima, zove se slično, ali ne postoji već decenijama. To su Rusalije ili Rusalke, a rusalski obred u tragovima se očuvao do sredine prošlog veka.

On se provlači i kroz antičku mitologiju, rusku, istočnoslovensku uopšte, a vezuje se za lepe vodene vile, duše utopljenica, opasne po život.

- Otkad se zna za Slovene, od četvrtog, petog veka, one se vezuju za staroslovenska verovanja, mitologiju i religiju. Najviše ima ostataka u ruskoj mitologiji, pretpostavlja se da je doskora tamo bilo posebno živo. Rusalije su kao kod nas vile, a vrlo često se i kod nas koristi za vile: - navodi uz podsećanje na stih pesme Bebi Dol "Lapis lazuli": - "Rusalke, vile rečne, vas molim da primite me..."

Smatra se da je reč o dušama umrlih devojaka, obučenim u belo.

- To je potka priče. Personifikovalo se to u neka posebna bića, rusalije ili vile, koje se nalaze u određeno doba godine oko reka, izvora, tamo gde ima vode. Opet, to se dosta vezuje za život Starih Slovena koji je bio u predelima sa dosta vode. Veoma su lepe, igrale su na tim proplancima, livadama, pored voda... Posebno su opasne po onog ko ih vidi ili onog ko čuje njihovu pesmu, pa onemi. Nekog plesom i lepotom namame da se udavi. To je bila baza posebnog, rusalskog obreda. On ima za cilj da odagna zle sile koje dolaze od tih Rusalija. Sve doskora postoje tragovi i kod slovenskih naroda, da su mladići obučeni u narodne nošnje pevali, izvodili igre sa sabljama i išli u ritualne povorke po selu, od kuće do kuće, da skupljaju darove.

To je opet karakteristično za mnoge od tih povorki. Vidite kako se grana ista priča u razne običaje i opet razni običaji u jednu priču - navodi aludirajući na pređeni put od starorimske rozalije, svetkovine ruža.

"Domaće" Rusalije su dolaskom hrišćanstva vezane za praznik Duhove, tj. Svete Trojice. Smatralo se da su "najaktivnije" u periodu prve nedelje nakon praznika, te da su tada najopasnije, zbog čega se ritual za odagnavanje zlih rusalskih sila upravo tada izvodio, a to preplitanje religije i mitologije, rečima sagovornika, svojstveno je i većini drugih običaja.

(Telegraf.rs)